"Neka mi se ljudi jave ako se neko prepozna" Spašavajući svoju porodicu od "Oluje" pomagala i drugima
- Ujutro tog 4. avgusta me probudila potmula grmljavina. Na žalost, ubrzo sam shvatila šta je to značilo - počinje svoju priču Branka Sedlan Pokrajac. - Naš narod kaže: "Svakom je njegova muka najteža", a srećom moja priča o "Oluji" nije od onih najtežih iako je taj rat obeležio moju mladost.
Branka je sa dvoje male dece tog avgusta krenula put Srbije shvativši da joj u Hrvatskoj više nema života, bar ne onakvog na kakav je navikla.
Njen stariji sin, Danijel, imao je tri godine, a mlađem Adamu bilo je tek devet meseci. Muž Željko je u avgustu 1994. dobio posao u Zrmanji te se cela porodica u aprilu 1995. tamo doselila iz Gračca.
Priča Baje Malog Knindže o "Oluji" otkriva po čemu se Srbi razlikuju od Hrvata! (VIDEO)
"OLUJU, to najveće etničko čišćenje su ISPLANIRALI AMERIKANCI!" Čuveni britanski analitičar svim srcem uz Srbe (FOTO)
"Osuđeni na izbeglištvo i nemaštinu samo zato što su Srbi": NOVI STANOVI za proterane iz BiH i Hrvatske!
- Tamo nas je zatekla i "Oluja". Muž je radio kao vozač i 2. avgusta je otišao kamionom u Srbiju. Tako da sam, kad je nevolja počela, bila sama sa decom - seća se Branka svega. - Ja sam, sa njima oko sebe, čitav dan pakovala stvari: šta mi je bitno, šta da ponesem, a da mogu da nosim. Prvo sam spakovala pelene za bebu, slike, dokumenta...
Prema Brankinim rečima već tokom dana su počele da prolaze izbeglice iz Knina.
- Uveče ih se mnogo skupilo u školi u Zrmanju, među njima i žena koja se tek porodila. Odvela sam nju i nekoliko starijih u kuću u kojoj sam stanovala. Volela bih da mi se jave, ako se neko prepozna u mojoj priči - nagoveštava Branka. - Decu nisam ispuštala iz ruku. Niko nije spavao. Ništa nisam znala o mojima u Gračcu. Pitala sam se da li ćemo se naći s mojim mužem - seća se svojih zebnji.
Ona i deca su s komšijama krenuli ujutro oko pet školskim kombijem i svi su misli da se iz ratnog meteža sklanjaju samo donekle.
- Ja tu dilemu nisam imala, iako nisam ni mislila da ćemo otići čak u Srbiju. Kuću sam ostavila otključanu. Na raskrsnici kod Sučevića, prema Srbu, kolona je stala. Zaustavila nas je vojna policija. Stajali smo i čekali dok od Gračca prođe kolona vojnih vozila. To mi je ostavilo gorak ukus u ustima do danas - seća se veoma živo svega što se dešavalo tog avgusta 1995. godine.
Prema njenom svedočenju od Srba se išlo nekim putem koji je tek bio probijen kroz šumu prema Martinbrodu.
- Ugledali smo neki kamion koji se probijao u suprotnom pravcu. Pitali smo se: "Ko je ovaj ludak?!" Bio je to moj muž koji je krenuo nazad pozajmljenim kamionom iz Banjaluke. Kad sam ga videla laknulo mi. I njemu je.
Jedanaest dugih dana je trajao Brankino putešestvije do Srbije.
- Mleko koje sam ponela od kuće se pokvarilo. Mlađeg sina mi je ta dva dana prehranila komšinica čija beba je bila na adaptiranom mleku. Muž je u Banjaluci nabavio dugotrajno mleko, pa smo od tada bili donekle "zbrinuti" - priča Branka svoju priču.
Seća se Branka detalja gotovo sa filmskom preciznošću.
- U jednom trenutku iznad kolone je kod Petrovca proleteo avion u brišućem letu. Čuo se prasak. Kolona je stala, svi smo se razbežali okolo. Kad smo krenuli dalje, na oko kilometar naišli smo na kamion koji je još goreo. To je ona fotografija iz "Oluje" koja je obišla svet- kaže naša sagovornica.
Prema njenim rečima kod Banjaluke se čekalo tri dana da se dobije gorivo na nekoj pumpi. Tu joj je neka žena dala crvenu kantu u kojoj je od tada prala pelene u hladnoj vodi i sušila ih u kamionu.
Ovaj Hrvat NE SLAVI "OLUJU": Evo zbog čega! (FOTO)
SRPSKE SUZE U CRKVI SVETOG MARKA: Služen parastos žrtvama "Oluje"!
"NIKADA NEĆEMO ZABORAVITI OVAJ DAN" Dačić odgovorio na HRVATSKE PROVOKACIJE
- Nekako smo došli do granice. Ljudi su se već organizovali, pa je bilo štandova sa humanitarnom pomoći uz put. Pre granice na Rači, čekanje još tri dana! Ne daju da u Srbiju uđu vojno sposobni muškarci. Posle tri dana agonije i laganog pomeranja kolone, puste nas da uđemo.
Branka je sa mužem i decom od granice krenula auto-putem ka Beogradu.
- Do "Zmajeve" pumpe došao je direktor firme u kojoj je moj muž radio. On je imao srpske dokumente i uzeo kamion. Mene je sa decom prevezao njegov poslovni prijatelj u Ostružnicu. Smestio nas je u porodicu Stanković koja nam je otvorila svoja vrata. Ta porodica je i danas moja porodica! Pola godine smo bili u njihovoj kući, za njihovim stolom. Njih četvoro, sa nama osmoro! To se ne zaboravlja - kaže Branka dok glas pomalo podrhtava.
Zatim nastavlja.
- Kasnije smo našli malu staru kuću, dve prostorije, česma u dvorištu... Kasnije smo kupili plac, napravili kuću. Uselili smo se pod svoj krov 2003. godine. Onda nam se 2006. rodila Željana, a 2007. i Bane. Momci iz kolone su odrasli, ostvarili svoje snove. Jedan je kamiondžija, a drugi programer. Maleni žive nekim drugačijim, lakšim životom. Priču o "Oluji" znaju. Srećom, za njih je to samo priča. A ja se nadam da se nikad i nigde neće ponoviti - konstatuje Branka.
Tokom rata u njenoj porodici ipak je bilo žrtava.
- Moja uža porodica je iz "Oluje" izašla na broju. Ipak, petorica braće od tetke i stričeva su stradala u ratu. Da ne pominjem mnogo komšija, prijatelja, školskih drugova. U mom rodnom selu, Kijanima, pobijeno je 14 civila. Većinu njih sam lično poznavala. Niko od njih nije bio vojnik! Niko to nije zaslužio, a niko za njih nije odgovarao - naglašava Branka.
Branka redovno, skoro dve decenije, ide u rodni kraj.
Kaže da je dugo kad je polazila za zavičaj govorila "ide kući". Onda je u jednom trenutku uhvatila sebe da je spremajući se za povratak u Srbiju rekla komšijama "ide kući". To je bio važan trenutak u njenom životu.
- Mi smo u Srbiji izgradili novi život. Ni jednog trenutka se nisam pokajala što nismo otišli negde u inostranstvo. Ali moj ubijeni Gračac ostaje zauvek moja velika tuga - zaključuje Branka.
Hteli sekirama protiv topova: Zašto je ova bitka SRPSKE VOJSKE posebna? (VIDEO)