ГЛАВНИ ЛУКИН ЧОВЕК О АРКАНУ И МАФИЈАШИМА: Исповест десне руке и дугогодишњег пријатеља "ШКАЉАРСКОГ КЛАНА"
Раде Ракоњац био је један од последњих преживелих тврдих момака из деведесетих година.
Био је годинама телохранитељ Жељка Ражнатовића Аркана. Са Милорадом Улемеком Легијом и Српском добровољачком гардом (СДГ), чији је био пуковник, прошао је ратишта широм Хрватске и БиХ. Чудом је избегао смрт у "Интерконтиненталу" заједно с Арканом. Радио је све најважније послове за Луку Бојовића и носио ковчег на сахрани Лукиног рођеног брата Николе. Изрешетан је 2014. године у кафићу "Марики" у Звечанској улици.
"ДОКАЗАНИ НАТО СИМПАТИЗЕР БИ ДАНАС ДА ПОСТАНЕ РУСОФИЛ" Козарев: Ђорђевић чини све да створи атмосферу нестабилности
Грађани ЈЕДНИМ ГЕСТОМ Зеленовићу показали шта мисле о њему: Храбар потез Шапчана (ФОТО)
"САМО ВЕЛИКИ ВОЂА ИМА ВЕЛИКЕ СНОВЕ" Овако је Ђулијани говорио о Вучићу и његовој визији "Београда на води"
Раде Ракоњац био је један од последњих преживелих тврдих момака из деведесетих година. Неколико месеци пред смрт дао је последњу исповест новинару Миломиру Марићу, из које су у протеклих седам година изношени само фрагменти (осим за оне који су те 2013. одгледали емисију када је емитована). Српски телеграф објављује најзанимљивије делове разговора Марића са Ракоњцем у ком је овај говорио о криминалцима, ратовању, ликвидацијама у Београду, Аркану и његовој породици...
Кад је почела "Олуја", Арканове снаге биле су у Великој Кладуши.
- Већ је то почело да пада тамо, Книн, редом. Легија је позвао мене и Рају Божовића јер су њима дошле супруге у посету два-три дана пред "Олују" пошто они нису могли, били су команданти, да одвоје дане и дођу у Београд. Нормално, жене су дошле тамо да их посете, нажалост, у лоше време. Они су мене позвали и рекли: "Раде, ево ти жене, вози".
Најтежи задатак сам добио, реално. Маја, Легијина жена, и супруга Раје Божовића, већ на изласку из Кладуше према Војнићу опколили су ме неки који су напустили Слуњ. Мараме, различите униформе, ја нисам возач неки, у џипу, две жене иза мене, оне су у цивилу, а лепе су обе, видео сам да нешто није у реду, а пада и Книн, Бенковац, Петриња, све опште расуло, на срећу, један од њих ме препознао, поздравио ме и попричали смо. Онда ми је он рекао да су напустили Слуњ, да нема ништа у Слуњу, готово све. За то време ми на радију слушамо о великом отпору наших снага. Отишао сам брзо на Петрову гору да наточим гориво да не останемо без горива. Са њима сам се извлачио 48 сати.
Стигли смо 1993. у Обровац, који је био напуштен, па у Бенковац, који је био пред расулом. Није било линије у околини Бенковца, Обровац је био напуштен, само два полицајца и једна девојка, која је самоиницијативно обукла полицијску униформу. Е онда командант окупи председника општине, команданта те њихове војне неке јединице, начелника полиције и одржи говор - каже Ракоњац.
О томе ко их је звао да оду и помогну Фикрету Авдићу Ракоњац каже:
- Гарда је тада већ растурена, командант је имао тешку ситуацију, тј. за њега најлепшу, јер се заљубио у Цецу, ја сам био једини са њим стално, Легија је имао удес, па се опорављао, гарда не постоји, људи су се вратили кућама, свом послу, а ја сам своју породицу пребацио у Београд. Нас пет-шест смо се окупили. Покојни Шуца, Кајман, иде се у Босну, неки наши официри хоће да продају тамо нешто, линија ће да пукне код Добоја. Скупимо се на брзину, нас стотинак. Легија је одабрао нас 40, отишли смо два дана на Тару, он је дошао други-трећи дан горе код мене на Петрову гору и каже: "Преварени смо". У ствари, Пети корпус је протерао Авдићеве снаге и сад ми треба да заузмемо Кладушу, Цазин, Врноград, неколико места где се стварно скраћује пут за Книн.
Потом прича како су покушали да убију Аркана.
Ракоњац је чудом избегао да га убију заједно са Арканом у "Интерконтиненталу".
- Ја сам се тог 9. јануара венчао са супругом Маријом. Седам дана пред смрт, Аркан је био на свадби са Цецом. Супруга и ја смо се договорили да идемо у "Интерконтинентал" те суботе кад је убијен Жељко. Да идемо на колаче, ја, Марија, моја пријатељица адвокатица и њен супруг. Сада, ту нешто мало је каснило, не знам због чега, да ли је био снег, хладно. Како смо ми кренули према "Интерконтиненталу", пошто сам ја у близини Партизановог стадиона, преко Газеле, видео сам Арканов ауто и онда сам рекао овом: "Не улази јер ће сигурно бити и Манда тамо". Тако се догодило да одем у неки ресторан и буде Манда тамо и онда све буде плаћено и онда сам се много глупо осећао да људи не помисле да ја дођем тамо да би ми било плаћено, колач или ручак са женом, која ми је трудна. И онда сам рекао: "Ајмо у 'Хајат', немој тамо". Дошли смо у "Хајат" и добили смо мени да поручимо колаче и кафу, кад ме је неко позвао и рекао: "Пуцали су на Команданта". Ја сам био сто метара од њега, стигао сам скоро први у Ургентни центар.
- Ми смо били на Копаонику, командант, Наталија, деца и ја са њима. Почела је тамо у Крајини фрка, јављају да је пукла линија код Бенковца. Ја сам био у соби преко пута апартмана, Командант (то је био надимак који су његови борци дали Ражнатовићу, прим. аут.) рекао ми је: "Рашо, спремај се, идемо". Дошли смо у штаб, пресвукли се, у Ердуту је било неких наших 200 људи отприлике. Њих смо повели. Отишли смо, тамо нас је сачекао Зечевић, сачекао нас је Шпановић, министар одбране РСК, и било је све у реду, Зечевић нас је сместио у хотел "Бенковац". Сутрадан смо имали прву акцију. Ишли смо Командант, покојни Вуле, до њега ја, иза Аркана Легија. Освојили смо десетак села, вратили линију - описује Ракоњац.
Раде Ракоњац није крио колико је поштовао Милорада Улемека Легију.
- Са Легијом сам био велики пријатељ, али после рата смо се виђали, међутим, нисмо се много дружили. Знао је да после неке своје авантуре и пијанке дође код мене на кафу, мало бисмо се испричали и то је то. Легија је, према мом мишљењу, био разочаран у све то, толико да није могао више да контролише себе, да је хтео на неки начин свима да се супротстави. И држави и шефовима и народу и читавом свету. То је био период пред његово хапшење, пред "Сабљу".
Жељко Ражнатовић Аркан стрепео је да му Раде Марковић ради о глави.
- Био је крај 1998, мени је слава Свети Никола, као и Аркану. Ми смо славили славу, био ми је покојни отац жив, па смо славили славу доле код мене у Бродареву. Зове ме Жељко: "Рашо, где си". Ја кажем где сам, он каже: "Срећна слава" и зове ме да дођем у Београд. Сутрадан сам дошао у његову кућу, предвече је било, били су ту Војин и Никола и Цеца, била је Лидија. Рекао ми је тада да је Раде Марковић постављен за шефа Државне безбедности. Питао ме је шта радим и да ли могу да будем један период са њим, да будем уз њега - прича Ракоњац.
- Кућа тог неког њиховог истуреног штаба, команде војника РСК, била је недовршена троспратница. Када смо пошли, Аркан је рекао: "Иди ти, Легија, поведи ове, ти, Рашо, поведи ове", остао је само покојни Вуле са њим. Ушли су у ту кућу. Тог момента, како је он ушао у кућу, ВБР (вишецевни бацач ракета, прим. аут.) је гађао, две целе плоче куће скинуо, остало је само приземље, где су били Жељко и Вуле. Не знам како су преживели, били су скроз бели од прашине, као да је неко на њих бацио џак брашна. Ни у једној каснијој акцији, а ми смо остали месецима тамо, хрватска граната никад није пала ни близу. Тадашње новине су писале да је Мартић наредио гранатирање куће и да убију Аркана. И неки генерали ЈНА. Мислим да је тако, тачно је.
О томе како је упознао Луку Бојовића, Ракоњац прича:
- Бојовић је пре мене био у гарди, али то није било никакво упознавање. Зближили смо се тек 1992, кад је Аркан одредио нас неколико, мене, њега, Ракца, Тајсона да му чувамо децу по сменама. Лука и ја смо били са близанцима јер су нас та деца много волела, Наталија нас је много волела. Једно три-четири месеца смо све време били заједно са децом и кренуло је наше пријатељство, братство које је из дана у дан расло. Лука је за мене био најхрабрији гардиста и највећи Србин од свих нас у СДГ. Мало комплекснији и опрезнији од њега био је Синиша Петрић Зеница и он је био нешто невероватно.
Како је рекао Ракоњац, Мартић их је тада напао да су лопови.
Ракоњац тврди и да је Луку Бојовића рекетирала држава.
- После рата Лука је отворио пекару. Имао је он све спремно, узео је кредит за те неке машине и то је требало да се отвори пре Косова, међутим, Лука је одмах отишао на Косово. Ипак, одмах после бомбардовања пекара је отворена. Финансијски полицајци рекетирали су га зато што су му кроасани тежи, треба да буду 100 грама, његови су били 103, 105 грама. И наплаћивали су му силне казне - прича Ракоњац и додаје:
- А то што причају да је Лука наручио сва убиства у Србији и Европи, да је шеф европске мафије тешко ми пада. Нажалост, у овој земљи увек мора да постоји дежурни кривац, Командант је то био, онда је то пребачено на Легију, па после хапшења Легије на Луку.
Раде Ракоњац, Драгослав Милорадовић и Филип Кораћ заједно су носили ковчег Николе Бојовића, хладнокрвно убијеног 2013. године у центру Београда. Тој сахрани је присуствовало неколико стотина људи, а најтужнији тренутак био је онај у ком је Николин отац Вук рекао како ће Џеј Рамадановски отпевати део своје песме "Недеља", пошто је тако желео Никола.
- Никола је изјавио, можда и у шали, да би волео да му на гробу Џеј отпева песму која се зове "Недеља" - рекао је Вук Бојовић.
- Људи, ово је много тешко, али ја то морам да урадим - рекао је Џеј, који је затим једва, у сузама, отпевао баладу.
Против Ракоњца је два пута подношена оптужница због изнуде и неовлашћеног држања оружја. Хапшен је у акцији "Сабља". Ликвидиран је 2014, са пет хитаца из аутоматске пушке, у кафићу "Марики" у Београду. У пуцњави су рањени Стојан Новаковић Цопе и Горан Ристановић, такође Арканови пријатељи. Ово убиство је до данас нерешено, а приписује се обрачуну Бојовића са браћом Шарановић.
Читуљу Ракоњцу дали су Лука Бојовић, Арканове сестре и деца из брака са Наталијом Мартиновић.
- Добри мој Рашо, вољени брате и друже, заувек ћу те носити у срцу. Јунаци вечно живе! Твој Лука - наводи се у Бојовићевој читуљи.
Упркос пријатељству и кумству, Легија је имао страхопоштовање према Аркану, каже Ракоњац.
- Исто као и ја, увек га је звао: "Команданте, Команданте". И када му је Жељко био кум на венчању са Мајом, никада није било куме него Команданте. Знала се хијерархија. По чину, сви су персирали Команданту.
