"Хладна будућност топлих заблуда" Интервју бившег министра Зорана Ђорђевића за "Политику"

Постоји једна врста политичке топлоте која народу кратко прија, а државу дугорочно разара. То је топлотапароле, топлота табора, топлота лаких мржњи и брзих одушевљења. У њој се људи брзо препознају, лакосврстају и још лакше заваде. Али будућност се не греје тим огњем. Будућност тражи хладну главу, тачанрачун и способност да се разликује држава од власти, учинак од пропаганде, критика од слепила и лојалностод користи. Ко ту разлику не види, може да буде гласан, али тешко може да буде користан.Ту почиње главни проблем великог дела наше опозиционе памети. 

Она често верује да је довољнооспорити једног човека да би се оспорило дело, и да је довољно оспорити дело да би се понудилаалтернатива. Као да је негација програм. Као да је гнев план. 

Као да је довољно сваки дан доказиватида нешто не ваља, па да народ сам закључи да онај који критикује зна и како се води земља. А народ нијени слеп, ни без памћења. Види он бахатост, замор система, лоше кадрове, претерану близину користи имоћи. Али исто тако зна време када је Србија кренула напред, када се тргла, када је почела да се гради,привлачи капитал, отвара путеве… Ко то не уме да призна, не делује храбро, него ускогрудо. Јер политиканије уметност да поричеш све. Политика је уметност да разликујеш темељ од пукотине.Невоља није само у онима који не виде учинак. 

Невоља је и у онима који мисле да се учинак може трошитикао наследство. Сваки озбиљан државнички биланс око себе ствара две врсте људи: оне који су нешто градилии оне који су дошли када је већ било шта да се узме. Први доносе меру. Други доносе удобност. Првиупозоравају, други умирују. Први штите резултат, други штите приступ резултату. Готово по правилу, штосистем дуже траје, све више воли ове друге, јер су пријатнији за слушање. Тако се полако, без формалнеодлуке, из близине моћи склањају они који имају кичму, а остају они који имају рачуницу.Ту почиње најскупља унутрашња издаја сваке власти. Не када је нападају противници, него када јепочну бранити рентијери. Они који не чувају смер, него корист. Не штите врх од грешке, него себе одгубитка положаја. 

Такви људи нису лојални. Они су само добро распоређени. 

Њихова оданост траје тачноонолико колико траје њихова корист. Временом они отерају најбоље, не зато што су најбољи непослушни,него зато што њихово присуство подсећа да је некада критеријум био строжи, рад озбиљнији, а мотив мањепрљав. Тако око сваког центра остану најпријатнији, а не најкориснији. И тада поредак споља још изгледачврсто, али изнутра почиње да губи квалитет. У таквом часу опозиција прави другу велику грешку. Уместода разуме да народ неће рушење ради рушења, она нуди моралну надмоћ без државне зрелости. 

Нуди пресуду, али не и поредак. Нуди бес, али не и облик. Нуди чистоту, али не и способност да се носи тежиназемље. А озбиљна држава се не добија на конкурсу за чисто срце. Добија се тек онда када људи осетеда умете да сачувате оно што вреди, да поправите оно што не ваља и да земљу водите ка уређенијем,сигурнијем и предвидљивијем свету. Не ка свету импровизације, него ка свету уговора јачих од телефона.Не ка простору вечитог балансирања, него ка простору у коме капитал мирније спава, знање има већуцену, а безбедност није ствар дневног расположења. Ко то разуме, није мање свој само је мањесентименталан, а више одговоран.Јер ова земља не може довека живети ни од географије ни од талента за преживљавање.

 То је поклон, нијестратегија. Будућност припада онима који умеју да се вежу за свет правила, технологије, универзитета,озбиљног капитала и поузданих заштитних оквира. Све друго је одлагање. А одлагање дуго изгледа каомудрост само онима који још нису рачунали цену закашњења. 

У енергетици се то види најјасније: не грејенас само гас или струја, него способност да на време знамо од кога зависимо, коме верујемо и уком систему желимо да трајемо. Хладна будућност не долази зато што нема топлоте. Долази онда кадаима превише заблуда о извору топлоте.

Данас је главно питање политике једноставно: ко има снаге даистовремено призна резултат и пресече паразитизам око резултата? Ко уме да види да земљу не слабесамо они који не разумеју њен напор, него и они који њен напор претварају у приватну дозволу? Косхвата да држава не сме бити ни плен задовољних, ни играчка огорчених? 

Ту се мери државнички капацитет.Не у говору, него у избору људи. Не у пароли, него у критеријуму. Не у томе колико вас гласно бране,него колико су спремни да вам кажу истину када постане непријатна.На крају, најлакше је мрзети власт. То не тражи ни ширину ни карактер. Теже је разумети државу: признати оношто је урађено, видети оно што је пропуштено и не дозволити да ни једно ни друго постане приватни плен.Јер земљу не слабе само они који јој желе пораз. Слабе је и они који њен успех претварају у своју трајнуренту. 

А народ, упркос свему, боље од својих елита осећа једну просту истину: држава се не брани нислепом мржњом ни слепом оданошћу. Брани се мером, истином и способношћу да се оно што јестворено води даље ка разуму, сигурнијем свету и озбиљнијој будућности. Последњу реч не носи онајко најгласније обећава, него онај ко уме да пресече када сви око њега траже одлагање, јер у политици,као и у животу, не пропада онај ко има противнике, него онај ко прекасно схвати да га најскупљекоштају људи који су му сувише близу.