Када се велике силе туку, онда страда МАГА – или кад велики завуку, могу да нас повуку за НИС

Крај 2025. године не доноси спектакуларне историјске одлуке, али доноси нешто далеко опасније: завршетак илузија. Свет улази у фазу у којој се више не глуми стабилност, већ се постојећи сукоби систематизују, продубљују и институционализују. Управо у таквим периодима не страдају први они који су најгласнији, већ они који су највезанији. А везе, у свету који улази у еру несташице енергената и геополитичке репозиције, постају терет. Како се ова 2025. ближи крају, јасно је да смо ушли у другу врсту времена: време у којем политика није расправа, већ расподела; у којем идеологије нису убеђења, већ уверења; и у којем се реч „суверенитет“ више не изговара као принцип, него као цена.

На први поглед, шта заједничко имају: јавна чарка Такера Карлсона и Бена Шапира у Финиксу; изненадно и гласно „крунисање“ Џ. Д. Венса на АмерикаФесту; жалопојке шефа Пентагона о томе да су млади Американци „превише дебели“ или „недовољно образовани“ за војску; папа Лав XIV који кадровски препакује Америку преко Њујорка; Трампова реченица о Венецуели која звучи као искрено признање империје; руска прича о MAX месинџеру и дигиталном суверенитету; и на крају, Путинова опаска да се санкциони притисак наставља и преко сарадње са Србијом у нафтном сектору?

Наизглед неповезани догађаји – раскол унутар МАГА покрета, кадровске поруке из Ватикана, регрутна криза у Сједињеним Државама, енергетска политика Вашингтона, Венецуела, Украјина, Русија и притисци око НИС-а – у стварности чине једну исту причу. То је прича о свету који улази у фазу у којој више нема довољно ни нафте, ни људи, ни времена за идеолошке илузије.

МАГА после Трампа: нема грађанског рата, али има борбе за власт

Раскол унутар МАГА покрета више није спекулација, већ чињеница. Јавни сукоб Такера Карлсона и Бена Шапира на омладинској конференцији АмерикаФест у Финиксу, у организацији Турнинг Поинт УСА, није био лични обрачун, већ симптом дубљег процеса. МАГА више није побуњенички покрет са стране, већ структура која се припрема за фазу „после Трампа“. Карлсон је одбацио наратив о „грађанском рату унутар Трампове коалиције“ као потпуну фикцију. По њему, ескалација тензија није спонтана, већ инструментална – трик оних који желе да спрече потпредседника Џ. Д. Венса да постане следећи лидер. Другим речима, борба није идеолошка, већ наследна. Није питање шта је МАГА, већ ко ће је контролисати када Трамп оде.

Та борба је добила снажан симболички моменат 18. децембра, када је на отварању годишње конференције АмерикаФест Ерика Кирк, удовица убијеног конзервативног активисте Чарлија Кирка, јавно подржала Џ. Д. Венса као председничког кандидата за изборе 2028. године. Њена подршка није била тек лични чин, већ политичка порука: МАГА већ сада гради пост-Трампову архитектуру моћи. И да, Венс је требало да говори на завршници конференције, што је практично значило: прво га прогласиш, онда га пустиш да то „скромно прихвати“. „НСЦ 2025“: стратегија као признаница о томе шта је стварно важно. Док се МАГА свађа око наследника, државни апарат прави мапе. Трампова администрација је почетком децембра објавила Националну стратегију безбедности за 2025. Кључна линија тог документа није у бомбастичним формулацијама, него у хладној реченици о томе да ће Савет за националну безбедност покренути међуресорни процес ради идентификације „стратешких тачака и ресурса у западној хемисфери“ ради њихове „заштите и заједничког развоја са регионалним партнерима“. То је лепше упакована верзија старе истине: кад се империја враћа кући, она најпре преброји сировине у комшилуку. Зато су бројне анализе већ приметиле да документ наглашава западну хемисферу и врши притисак на Европу да преузме „примарну одговорност за сопствену одбрану“, док се у Украјини тражи преговарачка формула која је у интересу Вашингтона. 

Другим речима, Америка жели мир у Украјини не зато што је мир добар, него зато што је време скупо. А време је скупо кад енергија постаје скупа. У таквим документима најважнија је увек тишина, о чему се не говори. Оно што се изоставља често је најтачније признанице. Кад се у стратегији промене тежишта, обично се промене и туђи животи. У истом временском оквиру стиже и она врста вести коју у озбиљним државама изговарају само иза затворених врата. У исто време, амерички министар рата Пит Хегсет јавно је изговорио оно што се годинама прикривало. Америчка војска суочава се са рекордним проблемима у регрутовању, јер значајан део омладине не испуњава основне услове за службу. Разлози које је навео били су брутално директни: гојазност, лоше образовање, криминална прошлост и општи неуспех у испуњавању елементарних стандарда. Иако је накнадно упозорио да није исправно називати младе људе „глупима“, суштина је остала иста – систем је заказао. Империја која не може да регрутује сопствено становништво мора да редефинише начин на који пројектује моћ. Када нема људи, ратови се воде ресурсима, санкцијама, инвестицијама и туђим територијама. У том контексту, одлуке папе Лава XIV добијају много шири значај. Именовања Роналда Хикса за надбискупа Њујорка и бившег војног капелана Ричарда Мота за надбискупа Вестминстера представљају јасан сигнал: Ватикан се демонстративно позиционира као противник Трампа, МАГА покрета и концепта НСЦ 2025. Хикс, као и сам папа, потиче из Чикага и значајан део живота провео је у Латинској Америци. Пет година је живео у Ел Салвадору, радећи са сирочићима и напуштеном децом, а сличан ангажман имао је и у Мексику. Његова биографија није случајна – она одражава растући утицај хиспанске католичке заједнице у Сједињеним Државама и јасно подсећа на пут Лава XIV, који је дуго деловао као мисионар и бискуп у Перуу. Хикс наследи кардинала Тимотија Долана, једну од кључних фигура америчког католичког естаблишмента, који је имао топлији однос са Доналдом Трампом него папа Фрања. Долан је предводио молитву призивања на Трамповој инаугурацији 2025. године, као и 2017, када је рецитовао молитву краља Соломона из Књиге мудрости. Раније 2025. године, Долан је изазвао контроверзе поређењем убијеног Чарлија Кирка са Светим апостолом Павлом – поређењем које је требало да истакне евангелистичку ревност, али је многима деловало претерано. Долан је уједно био повезан са Америчким малтешким витезовима, редом чији је главни капелан монсињор Роберт Ричи – још једна фигура Бенедиктове епохе. Та мрежа представља стари, институционални католички утицај у САД, који се сада очигледно маргинализује. Искрено признање империје: нема демократије, има нафте.

Све ове идеолошке и институционалне промене губе смисао без кључне позадине – енергије. Свет је ушао у еру глобалне несташице нафте, коју економска анализа све чешће назива „нафтним шоком“ и „ценовним суперциклусом“. Производња шкриљаца у САД достигла је врхунац, а њена репликација у другим земљама је економски и технички неизводљива. Земље ОПЕК-а, укључујући Саудијску Арабију, више немају резервне производне капацитете. Већина највећих нафтних поља откривена је између 1917. и 1968. године. Оно што данас постоји није несташица нафте као такве, већ несташица „јефтине нафте“. Производња се помера ка Арктику, пермафросту, дубоководном шелфу, битумену и нафтним песковима – уз енормне трошкове и успоравање глобалног раста.

У том контексту, Трампова изјава о Венецуели звучи брутално искрено: „Узели су нам нашу нафту. Желимо је назад.“ Без демократије. Без људских права. Само интерес. Венецуела, као и Украјина и покушај „куповине“ руске производње кроз инвестиције, део су исте логике – очувања доларског система у условима енергетског дефицита. У таквом свету, Србија није субјект глобалне игре, већ простор притиска. Путинова изјава да се санкциони притисак на Русију наставља „укључујући и преко сарадње са Србијом у нафтном сектору“ недвосмислено показује да НИС није економско, већ геополитичко питање. Три милијарде евра које је „Гаспром њефт“ уложио у модернизацију српске индустрије нису само инвестиција, већ стратешка веза. Када се велике силе туку, оне ретко ударају директно једна другу. Оне повлаче оне који су повезани. А у ери у којој неће бити довољно нафте за све, свака веза постаје потенцијални терет.

МАГА се не распада – она се редефинише. Ватикан се не моли – он се позиционира. Америка не шири демократију – она тражи нафту. Русија не одустаје – она брани простор у коме може да дише. А Србија? Србија стоји тамо где се конопац затеже. Када се велике силе туку, МАГА може да страда. Када велики завуку, мали могу да буду повучени.

А НИС није симбол – већ полуга. И управо зато питање више није шта мислимо о свету, већ да ли смо га на време разумели. Кад се велике силе туку, најпре страдају њихове идеолошке коалиције — јер идеологија је прва линија фронта. А кад идеологија попусти, онда се у игру уводи гола структура: ресурси, кадрови, активе, капацитети, логистика, комуникација. И зато се данас у Вашингтону, Москви, Риму и Пекингу на различите начине води исти разговор: Ко контролише токове? Токове нафте. Токове новца. Токове података. Токове људи. Наши аналитичари и стратези неосновано али провинцијално површно тврде да смо на периферији. Али енергија не познаје периферију: она познаје цев, рафинерију, тржиште окидач и прекидач. И коначно — да кад велики завуку руку у глобални џеп, мали често осете да их неко дрско повлачи за ревер. Само што се код нас ревер зове — НИС. И уколико државно руководство буде на моралном нивоу да се храбро и принципијално држе заједно у истом строју са историјским пријатељима и хиљадугодишњим савезницима из РФ онда ће наши непријатељи као и увек Србију моћи да повуку за к****!

Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге