Можда сам у прошлом животу била Српкиња: Исповест девојке из Казахстана која је на Косову добила име Јелена

Када је давне 1997. године дошла да студира у Србију четрдесетогодишња Казахстанка Алија Куанљишева, професорка танго плеса у Астани, није ни слутила да ће јој та земља заувек остати у срцу. Иако је прошло двадест година од њеног студентског живота у Србији, Алија одлично говори српски језик и са великом љубављу, али и сетом, се присећа тих дана.

СРБИЈА ДАНАС У АСТАНИ: Град БУДУЋНОСТИ заробљен у СТЕПИ (ФОТО)

ДАН НОВЕ НАДЕ ЗА СИРИЈУ: У Астани почела трећа рунда преговора

- То је за мене најлепши период у животу. Могу својој мајци да кажем једно велико хвала што ме је послала у Србију. Сасвим случајно се указала могућност да студирам у Србији. Нисам знала ни где идем ни шта ћу да студирам. Тада сам пролазила кроз тежак животни период и само сам хтела да оставим свој град и одем. И тако сам 25. септембра 1997. први пут стигла на Косово, у Пећ, да студирам трговину и банкарство – прича Алија.

Каже да никад више у животу није срела људе као у Србији и да су за њу то најискренији и најтоплији људи.

- Ја сам се заљубила у Србију и Пећ на први поглед. Нисам знала језик али сам га научила за месец дана. Сигурно се питате како? Научила сам српски тако што сам сваки дан ишла у град и причала са свима. И да, Цецине песме су ми помогле – уз осмех се присећа Алија, признајући да је српске песме слушала са речником у рукама.

ДАН НОВЕ НАДЕ ЗА СИРИЈУ: У Астани почела трећа рунда преговора

Када је 1998. године ситуација на Косову постала опасна, није желела да оде као други страни студенти. Остала је. Сваке недеље је ишла у Београд на испите. Током свог једногодишњег боравка у Србији много је заволела Пећ и Пећку Патријаршију.

- Волела бих поново да одем тамо. Много сам волела да проводим време у Пећкој Патријаршији. Тамо сам се осећала најбоље. Нико није веровао да сам дошла из Казахстана. Сви су мислили да сам из Црне Горе и једног дана дали су ми име Јелена – прича Алија.

У разговору са Алијом, поред харизме којом зрачи, највећи утисак оставља чињеница да одлично говори српски језик. Због тога смо је питали како је могуће да после двадесет година није заборавила српски?

- Да, прошло је много времена али нећу заборавити српски језик никада у животу. Ја волим да причам на српском. Приватно причам са сестром која је такође студирала у Србији. Када хоћемо да сакријемо нешто од маме, причамо на српском, или када смо у друштву – уз осмех каже Алија.

На питање по чему ће памтити Југославију из тог периода и која јој је најлепша успомена, Алија каже да су то људи и што се осећала у Србији као код куће.

- Ја памтим све. Ваздух, људе, песме, храну…све. Најлепша успомена је то што сам била на Косову као код куће. Никад се нисам осећала као странкиња. Сви су ме волели, поштовали. Србија је за мене моја кућа – каже Алија.

Данас Алија живи у Астани, престоници Казахстана, држи школу танго плеса и жељно ишчекује дан када ће поново посетити Србију и видети Пећку Патријаршију. 

- Заиста желим да одем у Србију. Ја бих волела да живим тамо. Можда сам у прошлом животу била Српкиња - уз осмех прича Алија. 

Имајући у виду са коликом љубављу прича о Србији и колико добро говори српски, мало ко јој не би поверовао да није из Србије, или да је, можда, у прошлом животу заиста била Српкиња Јелена.