Контејнер демократија као политичка алтернатива
Док пролазимо улицама Београда, Новог Сада, Ниша и још неких градова у Србији, све чешће наилазимо на слике које не приличе ни најтежим транзиционим годинама, а камоли држави која тежи модерним цивилизацијским вредностима.
Контејнери са смећем као барикаде на сред коловоза постали су свакодневница. Метални симболи нечега што би требало да буде бунт, али све више личи на злоупотребу, бахатост и политички терор над већином.
Последњих недеља сведоци смо сценарија у коме се група политичких активиста, без икаквог изборног легитимитета, труди да паралише живот у Србији. Иако су протести као демократски начин за изражавање незадовољства део сваког здравог друштва, оно чему присуствујемо је нешто сасвим друго. Блокадерске групе, углавном добро организоване споља и координисане преко друштвених мрежа, одлучиле су да су улице њихове, а да смо сви ми остали грађани – таоци.
Физичко и вербално насиље над грађанима који желе слободно да прођу улицом, брутални напади на просторије Српске напредне странке, малтретирање пролазника, чак и не и старијих лица, све то постаје нова „норма понашања“ којом нам сервирају као легитимни вид политичке борбе. Уместо програма и планова блокадери народу нуде насиље као модел понашања. Грађани који немају никакве везе са политиком, већ само желе да на време стигну на посао, у болницу или да покупе дете из вртића, свакодневно носе штету „контејнер демократије“.
Када српска полиција реагује увиђајем или уклањањем барикада принуђена на очигледно кршење закона истог тренутка крене кукњава по друштвеним мрежама и медијима унајмљених група и пласира се наратив у коме насилник одједном постаје жртва, а лаж постаје истина.
И шта каже Европска унија на све то? Готово ништа. Гласно ћути или шаље бледа, бирократска саопштења без јасне осуде кршења свих цивилизацијских норми. Чини се да је наш не дозвољено све, само ако им је мета актуелна суверена власт у Србији. А шта је са европским вредностима? Са Уставом? Са правом на слободно кретање? Са правом већине да живи нормално? О томе као што видимо, ни речи.
Истина је да народ све ово трпи већ предуго. Људи су све нервознији и све огорченији. Погледајте коментаре на друштвеним мрежама, послушајте разговоре у аутобусима, на пијаци, у редовима пред поштом, и уверићете се, очевид су кључавца. Све више грађана, који никада нису били политички активни, данас отворено говоре да не на крају дани морају да реагују и узму правду у своје руке. А то је најопаснији сценарио, јер води до устанка обичног човека.
Овај текст није ни претња ни упозорење, већ глас обичног човека. Србија није ничија играчка. Народ Србије је стрпљив, али није наиван. И у историји је небројано пута показао да не може да се стане на силу, са политичким сценама за 1% и медијском барикадом. Време је да се поштују закони, институције и воља већине. А ту вољу могли смо да видимо и на примеру Зајечара и Косјерића. Јер ако се то не догоди, одржаће обновљени човек који воли своју земљу не дозволи.
"Онај у прашини"
Извор: Србија Данас/саопштење АНЕМ
