Милунка Савић новог доба: Уместо да ради као ФРИЗЕР, узела ПУШКУ и одбранила КОСОВО 1999! (ФОТО)
Марина Јелић Милошевић ратовала је на Косову и Метохији 1999. године
Јавио се у мени неки понос, нешто што је јаче од мене. Само ми је пукло један дан и одлучила сам да 1999. године узмем пушку и одем да браним Косово.
ДРАМАТИЧНО УПОЗОРЕЊЕ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ! Албанци спремају НАПАД НА СРБЕ!
СКАНДАЛ НА ЈУГУ СРБИЈЕ: Деца албанском председнику певала "Косово је Албанија"
Овако Марина Јелић Милошевић објашњава за SrbijaDanas.com зашто је пре 18 година одлучила да ратује на Косову и Метохији против албанских агресора и НАТО пакта. Марина је данас мајка двоје деце, ћерке од 15 година и сина од 11 година, живи у Нишу и ради у фабрици Леони. На први поглед, нико не би ни рекао да је она једна од војника који су одбранили Србију 1999. године. Као горку успомену на рати понела је повреду ноге и вратног пршљења, као последицу од залуталог гелера.
- Била сам девојчурак од 22 године. Требало је да радим као фризер, међутим одлучила сам да узмем пушку и одем да браним државу. Као неко ко је одрастао у породици где су отац и брат полицајци, није ми било страно да узмем оружје. Нисам се ни плашила. Нисам тада ни размишљала шта би могло да ме снађе. Нисам тада ни размишљала да ћу једног дана бити нечија жена и имати двоје деце – објашњава кроз осмех Марина.
Жене су храбрије од мушкараца
Током рата се борила на планини Паштрик. Тврди да је на ратишту била равноправна са свим мушкарцима и да ни једног тренутка није ни планирала да покуша да искористи привилегију због тога што је жена.
- Где сви, ту и ја. Никакве посебне привилегије нисам имала, нити сам их тражила. Видели су сви да сам подједнако добро обучена као и било ко други, тако да нико није ни сумњао у то да ћу умети да одрадим сваки посао.
Марина додаје да су жене на фронту биле храбрије од мушкараца
- Нагледала сам се на Косову свега и свачега и верујте ми да су жене у сваком смислу снажније од мушкараца. Видела сам и да многи мушкарци заплачу пре него жена. Будите 100 одсто сигурни да су жене много јаче од половине мушкараца.
ПРОШЛО ЈЕ 25 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА РАТА У БОСНИ: Ево који догађај је био повод за крвопролиће! (ВИДЕО)
Сусрет са оцем у Призрену најтежи тренутак рата
За сам рат каже да има и лепе и ружне тренутке, али да мозак највећи део ужаса заборави.
- Најтежи део није у борби. То што се дешава у борби је потпуно одвојена ствар од свега осталог и ту нема много размишљања. Тебе ту нешто вуче напред и немаш времена за размишљање шта ће бити. Адреналин ради своје и тек после, када се све заврши, размишљаш шта је могло да буде. Најтеже је оно емотивно што се дешава када нема борбе. То је борба са самим собом. Мени је најтежи тренутак био када сам у Призрену пронашла оца који је такође био на ратишту. Он ме је дуго тражио и није успевао да пронађе моју јединицу. То је био моменат када сам мислила да ће ми срце пући. Била сам пресрећна што сам га видела. Свако ко је ногом крочио на то тло Косова 1999. заслужан је да му се име помене у било којој причи. Свако од мојих сабораца је јунак Паштрика. Свако је доживео то на свој начин и допринео борби на свој начин. Свако има своју причу.
ТАЧИ ДИЖЕ ВОЈСКУ?! Србима спрема КРВОПРОЛИЋЕ?!
Многи са ратишта не причају своје већ туђе приче
Марина напомиње да 18 година није желела да прича о свом учешћу у рату, али да јој је засметало када је видела како се у медијима бивши борци размећу туђим причама.
- Сви силни и сви јаки, а половина њих није ни била на првој линији. Оне које сам видела на телевизији да причају о рату, причају туђе приче. Не знам шта их тера на то и који су им мотиви, али мислим да треба стати на пут томе да људи као своје причају нечије приче које су чули. Момци који су ратовали у првим линијама нису заслужили да неко десети прича њихове догодовштине. Имам и ја догодовштина колико год хоћете, али мислим да медији нису место да се размећем са таквим причама. Постоје ствари које човек чува за себе. Постоје и ствари које желиш што пре да заборавиш, а не да их причаш јавно. Било је ту и лепих и ружних тренутака. Нормално је да ружне што пре гледаш да заборавиш, а лепе носиш са собом.
Поново бих прва узела пушку
Уколико би у Србији поново дошло до рата, Марина каже да ни сада не би оклевала ни један тренутак.
- Да се понови 1999. опет бих прва ишла. Ја сам особа која скаче буквално за све. Коме год да нешто затреба ја ћу бити прва. Можда нисам више способна за прве борбене редове, али сигурно не бих седела кући. Не мораш сваки пут узети пушку у руке да би био херој. Јунак је и онај ко је хранио ту војску, ко је бринуо о свим потрепштинама. То је изузетно озбиљан и ни мало лак посао без кога не би ни било напретка војске у првим линијама. Зато бих искористила ову прилику да се захвалим свим борцима који су били на Паштрику и пожелела би им много среће у животу. Има много већих од мене који су одрадили већи посао и заслужни су за много шта, од редовне војске до лесковачких резервиста.
Марина на крају закључује да све до сада није ни својој деци причала о учешћу у рату.
- Деца су поносна на своју мајку и драго им је када год нешто чују о томе, да ли од мене или од другога. Нисам желела да потенцирам ту причу јер не желим да мајку само по томе препознају.