Зашто су Марин ле Пен и Трамп стално жртве пропаганде? Одбрана суверенитета у доба глобализма и свет после "краја историје"

Није тешко увидети да је Фукујама погрешио, али нипошто није лако закључити - зашто?

Ако је социјализам стварно готов, ако фашизам после Другог светског рата живи само у мотоциклистичким клубовима, и ако монархистички апсолутизам постоји само као досадна терминологија у уџбеницима историје, зашто светом не влада глобалистичка либерална утопија коју је Фукујама замислио?

Убрзо након Фукујаминих предвиђања почели су проблеми. Блиски исток је експлодирао као буре барута, бивша Југославија постала је игралиште великих сила, а Африка и Латинска Америка никада нису доживеле обећану стабилизацију. Под тежином нових дигиталних технологија почело је доба менталних болести и изолације.

Нове либералне идеологије нису ујединиле друштва, већ их дубоко поделиле. Њихова агресивна институционализација и наметање кроз медије и образовни систем створили су осећај отуђености код великог дела становништва. Уместо обећане еманципације, наступило је доба сукоба идентитета, где се многи окрећу екстремним и деструктивним облицима бега од стварности.

У Исламском свету настају Боко Харам, Исламска држава, Ал-Каида, и салафизам широм света заузима маха, поготово међу младим мушкарцима и женама који не могу да поднесу садашњицу. На левици формулишу се "нови" покрети попут Курдског социјализма Абдуле Оџалана, а на снази добијају локалне анархистичко-панкерске Антифа групације као супкултурни начин да се незадовољни млади организују. 

Патриотска опција је, на Западу, каскала. Младе патриоте упадале су у замку неонациста и фашиста, опседајући се тероијама завере, расизмом и антисемитизмом уместо изградњом било каквих политика. 

Међутим, то није био случај на истоку. Десна фракција Комунистичке партије Кине Денга Сиђаопинга давно је преузела моћ у тој земљи. Они су успели да земљу извуку из канџи сиротиње у којој ју је Мао Цедунг оставио. У Индији формулише се националистичка идеологије Хиндутве.

У Русији, наследници разорене империје - Совјетског Савеза, моћ преузима млади али способни политичар под именом Владимир Путин, услед оставке Јељцина 1999. године. Путинов раскид са Јељциновом и Горбачовљевом политиком либерализације за нас представља један од два пресудна момента развитка "нелибералне демократије".

Други, и најбитнији печат разумевања нелибералне демократије, представља један говор новоизабраног председника Мађарске 2014. Виктора Орбана. У говору на Слободном универзитету Мађарске Орбан ће објаснити да неолиберална демократија, каква је до тада владала Мађарском, за двадесет година препуштања само силама тржишта уништила је породицу, довела до дужничког ропства, није умела да се брине за Мађаре ван Мађарске и довела је до тога да је Мађарска скоро ирелевантан партнер ЕУ.

Нелиберална демократија значи да држава, иако поштује основне слободе и демократске изборе, ставља националне интересе, заједницу и културни идентитет испред апстрактних либералних универзализама. То је облик демократије који јача државу, породицу и нацију, уместо да моћ препушта тржишту или спољним центрима утицаја.

Никоме учешће у изборима и дневној политици није онемогућено, чак ни отежано. Нелиберално демократске државе као што су Србија не хапсе политичке противнике попут Стармерова Велике Британије или САД под Џоом Бајденом. У Мађарској нико није ухапшен само зато што је написао ружну реч на Твитеру као у Немачкој.

Нелиберална демократија најаутентичнији је облик владавине за једну суверену нацију. У њој се налазе елементи свих круцијалних облика власти. Социјалдемократија и социјализам позајмљују своју бригу за обичног човека без репресије и моралне дегенерације. Национализам позајмљује свој патриотизам и љубав према вери и традицији без стега шовинизма и расизма. Либерални капитализам оберучке даје своје разумевање здраве економије, али без потпуне доминације тржишта над нацијом.

Није ни чудо што су многи у паници због раста овог облика владавине. Фаражов нелиберални Реформ УК "развалио" је противнике на локалним изборима у Британији 2025. године. Алтернатива за Немачку Алис Вајдел полако "једе" изборна места по Источној, али и Западној Немачкој. 

Забрањени популарни кандидати Марин Ле Пен из Француске и Џорџ Симион из Румуније, као и Патриотски блок из Молдавије под јаком су репресијом због свог нелибералног демократског становишта, и имали су добре шансе да и освоје изборе на којима су учествовали, а који су према неким изворима и покрадени. 

Вође попут Хавијера Милеија, Роберта Фица и Доналда Трампа већ годинама уздрмавају самопоуздање "естаблишмента" неолибералне елите. Њихова популарност не проистиче из случајности, већ из стварног осећаја милиона грађана да су класични модели либералне демократије изгубили способност да штите њихове животе, породице и заједнице.

Због тога је пропаганда против ових лидера и режима које представљају све жешћа, јер представљају изазов светском поретку који је деценијама важио за "неупитан". Ипак, без обзира на критике и притиске, нелиберална демократија наставља да се шири – као алтернатива либералном универзализму који се показао недовољним да одговори на изазове 21. века.

За своје присталице, то није назадовање, већ повратак аутентичном схватању демократије у којој су слобода, народ и држава у равнотежи. Време либералне хегемоније је прошло. Свет улази у нову фазу – фазу различитих, суверених модела демократије, међу којима нелиберална све више заузима централно место. Остаје да се види да ли ће овај модел успети да се институционализује и издржи искушења глобалних криза, али једно је јасно: либерализам више није једини оквир у којем се замишља будућност човечанства.