ОТКУЦАЈИ СРЦА У ТИРШОВОЈ: Знате ли ко су деца која вас гледају с болничких прозора? (ФОТО)
Кажу да здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну-да оздрави. Болесно дете и даље има хиљаду жеља.
Толико пута у животу прођемо поред Универзитетске дечје клинике у Тиршовој ни не погледавши је, а та зграда крије многа дечја срца која куцају унутар тих зидова што су више среће и патње упили, и више се борили за живот и наду, него на каквом фронту.
Та мала срцад на болесничким креветима жуде да направе нови корак, девојчице сањају да обуку црвену хаљиницу што су добиле прошле године, а од скора су стасале за њу, нека желе да поједу бабине палачинке, нека да победе оног свемоћног Стевана из Орахове у Неед фор Спеед-у, а неки само чекају време за посете, како би што пре загрлили своју маму.
Кад сам имала 4 године разболела сам се. Доктори дуго нису могли да утврде шта није у реду са мном, па сам месецима лежала у разним болницама и прошла мукотрпна испитивања, између осталог, и у дечјој болници у Тиршовој.
Она ми се некако најдубље урезала у памћење јер сам ту провела највише времена, али и јер се из собе коју сам делила са још троје деце, виде ДИФ-ови тениски терени, бетон међу липама. И тако бих сваког дана, кад се заврши време за посете, кад се исплачем што мама и тата морају да иду, што нису довели млађег брата кога су чували баба и деда, чамила на том прозору и гледала у те тениске терене.
Некада су били пусти и суморни, као и ја, али најчешће, негде после прве смене у школи, били су пуни деце. Свако поподне би ми, мали пацијенти из собе 12 ж , жељно зурили у нешто старије клинце који су раздрагано трчали по теренима, играли тенис, гласно се смејали, понекад и препирали. И ми смо се играли са њима. Наша игра је претпостављала да је свако од нас одабрао неког од те деце, најчешће би једини критеријум била боја мајице, јер боље нисмо могли ни да видимо због раздаљине, и онда би свако своје дете бодрио и секирао се ако му се учини да губи. И тако, све док сва деца не оду својим кућама, а ми останемо у својој болесничкој собици дочекујући сумрак.
Данас, тридесет и нешто година касније, седим на трибинама тих истих тениских терена, под једном старом липом и гледам једно од те "наше" деце како игра тенис са пријатељем и пуна сам захвалности према свим тим докторима и сестрама које су се борили и изборили да оздравим и одрастем.
То "дете" које сам упознала много година касније, ми је испричао како је стално овде играо тенис после школе. И данас, он игра,а ја навијам, само што после тениса, не остајем више у Тиршови. Хвала др. Сави Перовићу, хвала му што ми је спасио живот.
Нина Аралица