"Прогон и Олују проживљавам већ 30 година" Потресне исповести преживелих у жлочиначкој хрватској акцији: Моје родитеље су живе у ватру бацили... (ФОТО)
У Сремским Карловцима данас се обележава Дан сећања на страдале и прогнане у хрватској оружаној акцији "Олуја".
Боро Остојић из Костајнице са Баније се обратио окупљенима.
- Ово је кућа коју је хрватска војска спалила. Иста судбина је била и 1941., исто су све до темеља спалили. Мој отац и његове сестре су гледале те године како су усташе заклали њиховог оца. И дан данас се сећају те слике.
- Остао ми је само кључ од врата. То се неће заборавити, да се не би поновило.
Потом се обратила Стојанка.
- Дошла сам у колони са мајком, бежећи од Олује. Мој отац Стојан је убијен 1991., браћени своју породицу и комшије. Мој деда и бака су били неми од бола, и одлучили су да остане поред гробова своје деце. Као да то није било довољно, гледали су како им пале огњиште. Бака је тих дана умрла, и дан данас не знам кад је то било, деда је поживео, али ако се то звао живот... Али нисмо се срели, једино смо разменили два писма преко неких добрих људи.
- Ја прогон и Олују проживављам већ 30 година, тражећи своје родитеље, који се воде нестали од августа 1995. године. Нису пошли са несрећном колоном, јер су поверовали тадашњем хрватском председнику да свако ко није чинио злочине да остану на свом кућном прагу. 7. августа војска улази у моје село, пали куће, а њих живе баца у ватру - рекла је Нада Бодирога.
Сложили су се да нису заборавили!
Јована Хрвачевић је испричала потресну исповест како је изгледао прогон за њену породицу.
- Ја сам Јована, дете "Олује", мајка Душана, Јована и Василија.
- Отац је био на ратишту, а мајка, бака и стрина су панично шетале по кући, не слутећи шта нас чека. Ја, тада дете од седам година, нисам била свесна онога што се око мене догађа. Данас схватам колико је све то било страшно и колико су наши животи били угрожени. Нешто касније, ми деца, искрали смо се на гувно да се играмо, не знајући да смо на то место дошли последњи пут. Мајка је панично дошла по нас и тада сам последњи пут видела моје другарице Маријану, Тању, Марину и Биљу. Чекали смо оца да се врати кући. Сумрак се већ спуштао и из села су скоро сви отишли – куће су биле затворене, дворишта празна, тишина је била тешка као камен - присећа се Хрвачевићева.
