"Progon i Oluju proživljavam već 30 godina" Potresne ispovesti preživelih u žločinačkoj hrvatskoj akciji: Moje roditelje su žive u vatru bacili... (FOTO)

Boro Ostojić iz Kostajnice sa Banije se obratio okupljenima.

- Ovo je kuća koju je hrvatska vojska spalila. Ista sudbina je bila i 1941., isto su sve do temelja spalili. Moj otac i njegove sestre su gledale te godine kako su ustaše zaklali njihovog oca. I dan danas se sećaju te slike.

- Ostao mi je samo ključ od vrata. To se neće zaboraviti, da se ne bi ponovilo.

Potom se obratila Stojanka.

- Došla sam u koloni sa majkom, bežeći od Oluje. Moj otac Stojan je ubijen 1991., braćeni svoju porodicu i komšije. Moj deda i baka su bili nemi od bola, i odlučili su da ostane pored grobova svoje dece. Kao da to nije bilo dovoljno, gledali su kako im pale ognjište. Baka je tih dana umrla, i dan danas ne znam kad je to bilo, deda je poživeo, ali ako se to zvao život... Ali nismo se sreli, jedino smo razmenili dva pisma preko nekih dobrih ljudi.

- Ja progon i Oluju proživavljam već 30 godina, tražeći svoje roditelje, koji se vode nestali od avgusta 1995. godine. Nisu pošli sa nesrećnom kolonom, jer su poverovali tadašnjem hrvatskom predsedniku da svako ko nije činio zločine da ostanu na svom kućnom pragu. 7. avgusta vojska ulazi u moje selo, pali kuće, a njih žive baca u vatru - rekla je Nada Bodiroga.

Složili su se da nisu zaboravili!

Jovana Hrvačević je ispričala potresnu ispovest kako je izgledao progon za njenu porodicu.

- Ja sam Jovana, dete "Oluje", majka Dušana, Jovana i Vasilija.

- Otac je bio na ratištu, a majka, baka i strina su panično šetale po kući, ne sluteći šta nas čeka. Ja, tada dete od sedam godina, nisam bila svesna onoga što se oko mene događa. Danas shvatam koliko je sve to bilo strašno i koliko su naši životi bili ugroženi. Nešto kasnije, mi deca, iskrali smo se na guvno da se igramo, ne znajući da smo na to mesto došli poslednji put. Majka je panično došla po nas i tada sam poslednji put videla moje drugarice Marijanu, Tanju, Marinu i Bilju. Čekali smo oca da se vrati kući. Sumrak se već spuštao i iz sela su skoro svi otišli – kuće su bile zatvorene, dvorišta prazna, tišina je bila teška kao kamen - priseća se Hrvačevićeva.