РАТНИ ДНЕВНИК, СРИЈЕДА 18. МАЈ 1994. ГОДИНЕ: Борбе између Купреса и Бугојна, на падинама планине Радуша

У четири сата и петнаест минута, Слободан Каурин из Шипова изашао је из земунице број 28 на Црном врху да пиша. Претходне вечери вратио се у јединицу од куће, са тродневног одмора. Дотјерао је своју „ладу ниву“, коју је оставио код команде борбене групе и у њој три гајбе пива. Дозволио сам му да једну гајбу понесе са собом и почасти другове у његовој и сусједним земуницама.

Слободан ми је касније испричао да је сам попио четири пиве, па није ни чудо што га је притисак у мокраћном мјехуру пробудио.

Срећом, када је изашао напоље, понио је пушку. Одмакао се десетак метара од земунице. У пола посла, у жбуњу испред себе примјетио је муслиманског војника, како ставља тромблонску мину на пушку. Муслиман је први опалио, погодио је Слободана у руку, али је овај био толико прибран да узврати и муслиманског војника натјера у бјекство.

Осокољени Слободан је за њим повикао: „Стан балијо, куд си наумио?“

Из ноћи је стигао прилично чудан, одговор: „Поздравите вашег команданта.“

Након тога између два војника водио се овакав разговор:

„Што да га поздравим? Шта да му кажем?“!

„Прошли пут, прије недјељу дана, опроштен му је живот“.

„А шта да му кажем, ко га поздравља?“

„Реците му да га је поздравио Ципан. Он му је спасио живот. Али Ципан више никоме неће спасити живот“.

„Који Ципан?“

„Зна он добро?“

*

Завршетак разговора био је знак за општи муслимански пјешадијски напад на Црни Врх.

Минут који је прошао од првог пуцња био је довољан да се моји војници пробуде, истрче у ровове и спремно дочекају непријатеља. Послије 15 минута жестоке пуцњаве, напад је одбијен, а шума је поново утонула у тишину и јутарњу сумаглицу. Предосјећао сам да ће то бити буран дан.

Ништа мање од тога бринуо ме садржај разговора Каурина и муслиманског војника. Командант којем је „опроштен“ живот био сам ја. Прије осам дана, извиђајући терен према Бугојну, на Доњим Превилима, са још двојицом војника, упао сам у засједу муслиманске извиђачко-диверзантске групе. Преживио сам само зато што један непријатељски војник (који ме је пола минута, са удаљености од десетак метара, држао на нишану) није хтио да ме убије. Кад сам се већ био помирио са смрћу и очекивао да рафал почне да ме кида, он ме чудно погледао и пуцао два пута. Оба пута изнад мене. По изразу његовог лица и погледу било је очигледно да је намјерно промашио.

Кад знају да је човјек са којим се прије осам дана на Доњим Превилима сударила њихова извиђачка група српски командант Мрачаја, онда знају и ко је у питању.
Одакле знају? Да ли су нам се негдје прикључили на везу? То би значило да прислушкују све наше разговоре. Или се неко од мојих војника састаје са муслиманима? Треће могућности нема.

Пожурио сам на Црни Врх. Рањени Каурин био је превијен и одлично расположен. Зеза ме.

„Е мој команданте да не би мене и пива, ко зна шта би било. Видиш да је добро кад војска пије.“

Био је у праву. Шта би било не знам, али знам да не би било ништа добро. На мјесту одакле је пуцано на Каурина пронашли смо двије бомбе и три тромблонске мине. Да је муслимански војник успио да испали само једну тромблонску мину и погоди земуницу…

Стражар, који је био у десетак метара удаљеном рову, ништа није примјетио. Ко зна, можда га је савладао сан. Честитам Слободану. Он каже да се од празне честитке не живи, већ тражи да му обећам да ћу му послати још једну гајбу пива. Суочен са добрим расположењем војске због успјешно одбијеног напада и неспорном чињеницом да је у том успјеху пиво одиграло значајну улогу, зовем команду и кажем да на Црни врх пошаљу обе гајбе „Нектара“.

Кажем Слободану да се спреми и иде у Купрес у болницу. Да га прегледају и превију. Одбија. Умјесто у Купрес, инсистира да крене са мном и мојим замјеником Миланом Милишићем. Одлучили смо да пођемо у извиђање, у шуму испред наших ровова, на правцу најжешћег напада.

*

Полако, корак по корак, идемо напријед. Од дрвета до дрвета. Споразумјевамо се мимиком главе и рукама. Пролазимо десет, педесет, сто метара… Око нас тишина. Чудно ми. Осјећам скривене погледе из шуме око нас. Сјетим се засједе на Доњим Превилима и не иде ми се даље. Трнци и хладноћа ми крећу уз леђа. Милану и Слободану дајем знак руком да се враћамо назад. У посљедњем тренутку.

Чим смо почели да одступамо, с десне и лијеве стране почеше да пуцкетају гранчице. Све брже. Закључујем да смо упали у засједу и да хоће да нас ухвате. Зато не пуцају. Убрзавамо кретање, али гледамо да то буде што тише и непримјетније, јер знам да ће нас због шуме и растиња тако теже пратити. У једном тренутку, када ми се учинило да се нећемо успјети извући, отварам ватру. Лијево и десно. Њих двојица чине исто. Муслимани не одговарају. Успјешно се извлачимо и враћамо на положај.

О догађајима сам обавјестио команду у Купресу. Десетак минута касније позвао ме командант 7. бригаде потпуковник Божидар  Ракић. Када сам му препричао разговор између Каурина и муслиманског војника забринуо се, мучило га је одакле знају за мене. Послије два минута поново је назвао и рекао да долази.

Позвао сам командире положаја и наредио да војницима дају ракију. Очекивао сам нове муслиманске нападе, а срце је храбрије кад је тијело загријано „мученицом“. У свакој земуници смо имали по неколико флаша отрова, који сам обезбиједио „рекетирањем“ купрешких трговаца.

*

Командант је стигао у десет часова. Зове ме да прошетамо, да нико не чује наш разговор. Сумња да се неко од војника избјеглица из Бугојна сусреће са муслиманима. Можда са неким предратним комшијом, колегом с посла или нешто слично. Одбијам ту могућност. Чак и да хтјели, нису могли. Свуда испред ровова поставили смо минска поља, па сам борцима забранио да иду напријед. У извиђање сам ишао само ја са својим помоћницима Миланом Милишићем, Драганом Јагодићем и Мирком Марићем.

Кад је већ ту, жели да обиђе линију. Само што смо на источним падинама Рдеља посјетили положај на којем се налазе минобацач и ПАТ, те неколико земуница у Буквама, на Црном врху поче пуцњава. Пролама се шума од штектања аутоматског оружја и детонација бомби и томблонских мина. Размишљам да ли ће се чути оно одвратно „Алах екбер“ и некако ми милије око срца што се не чује.

Дајем узбуну цијелој јединици. Наређујем да минобацач и противавионски митраљез превентивно туку испред наших ровова на Винцу, Буквама и Кршинама, јер очекујем напад и на том правцу. Ракић и ја журимо на Црни врх, али идемо линијом и колико год журили не пропуштамо прилику да размијенимо бар неку ријеч са војницима у рововима. Храбримо их. Велико је охрабрење за војнике кад виде да су са њима командант јединице и командант бригаде, расте самопоуздање.

Док се крај Братића гробља пењемо на Црни врх око нас фијучу меци. Тражим од Ракића да идемо мало даље од линије, плашим се да га не погоди неки метак, само ми треба да ми на положају погине командант бригаде, али он одбија. По ватри која се не помјера у дубину закључујем да моји дуж цијеле линије успјешно одбијају нападе.

Кад смо стигли до главног рова на Црном врху пуцњава престаје. Дочекују нас расположени Рилићани и њихов командир Ристо Чавка. Пуни су самопоуздања. Увјеравају нас да ће одбити све нападе муслимана.

Само траже довољно муниције. Одговарам да муниције има довољно, али да не пуцају напамет, већ онако како смо се договорили: пустити муслимане да приђу што ближе а онда дејствовати. У месо.

*

Пет стотина метара ниже, из правца Горњих Превила, још допире паљба. Кажем команданту да морам доље. Кад мораш ти, морам и ја, добацује шеретски. Код крајњег рова на Црном врху залазимо мало дубље у шуму јер између тог рова и првог рова на Превилима је ливада без шуме, брисани међупростор.

На Превилима затичемо критичну ситуацију. Од три земунице на самом платоу муслимани су заузели двије и ровове око њих. Мрачајани под командом Милана Лазића груписали се око треће. Не дао бог да падне граната. Наређујем да се рашире и да штите бокове како нас муслимани не би заобишли и опколили. Зовем у команду и тражим да Милан Марић и Марко Марић похитају на Превила и понесу по један сандук муниције за митраљез.

Псујем због изгубљених ровова, они се правдају да су их муслимани изненадили. Какво црно изненађење, кад је јутрос био напад на Црни врх и кад сам све јединице упозорио да ће услиједити општи напад. Није изненађење, већ страх од смрти.

Излазим из заклона код земунице и пребацујем се напријед, до једног бора. Ракић чини то исто. Заузете земунице удаљене су 40-50 метара. Брисаног простора.
Пада ми у очи да је ров изнад земунице број један, најближи нама, на месту где почиње шумски пут за Доња Превила, празан.

Уколико би он био наш, земуницу би могли да заспемо бомбама. Тражим од Милана Лазића да земуницу држи под сталном ватром из митраљеза „педесетројке“. Десетак секунди након што је отворио ватру почињем да, више четвороношке него погнут, бауљам према рову. Муслимани запуцаше. Бацам се на земљу и наставим да пужем напријед. Ракић виче да се вратим, богоради. Када сам био пет-шест метара до рова, чујем како ми неко од оних што ме гађају прилично равнодушним гласом говори: „Брже чедо, брже“.

Здрав и читав скотрљам се у ров и почињем да пуцам. Окрећем се према Мрачајанима и руком показујем да слиједе мој примјер. Секунди пролазе, али нико не креће први. Видим да морам да пређем на прозивку. Како ми је Момчило Зубић из Благаја био најближи, зовем га именом да он крене први. Без ријечи почиње да пуже. Штитимо га ватром. Неповријеђен стиже до рова. На исти начин ров попуњавам са још неколико бораца.

*

На Црном врху поново почиње жестока битка. Нови муслимански напад. Морам тамо. Сулудо је гинути за двије изгубљене земунице на Превилима, ако нам муслимани заузму Црни врх. Јер у том случају пада цијела линија.

На исти начин, пузањем, враћам се до Ракића, који и даље стоји иза оног истог бора. Љутит, псује, говори ми да сам луд што сам срљао. Узвраћам му: „Кад командант бригаде може да стоји на првој линији, испред својих војника, заклоњен само иза једног дрвета, ред је да ја као његов потчињени будем испред њега. А први заклон испред тебе ми је био онај ров“.

Смркнутог лица каже ми да се не јуначим и пожурује да се враћам на командно мјесто. Пашће линија. У силаску са Горњих Превила видим да су војници из три бочне земунице, на коси која се спушта према цести и Пршљанима и повезују Превила и Бунгуров камен, напустили ровове и повукли се у заклоне, у једну увалу педесетак метара иза линије. Неколико дежурних „синдикалаца“ покушавају да ми објасне овај кукавичлук. Мало милом, мало псовкама и пријетњама, враћам их у ровове.

Како ми је сваки минут био драгоцјен одлучио сам да се Ракић и ја до командног мјеста не враћамо линијом већ стазом која води пречицом кроз шуму.

*

Само што смо почели да се пењемо уз Црни врх, на Превилима поново поче да гори од пуцњаве. Застајемо. Гледамо се неколико тренутака. Ракић као да ми чита мисли.

-Ти би се вратио?

-Плашим се да се не разбјеже. А не знам шта ћу с тобом.

-Је ли ова стаза води до команде?

-Води.

-Ништа, идем ја, а ти пожури тамо.

-Божо, незгодно ми да идеш сам.

-Дуле, не зајебавај.

-Хвала ти.

Разумијемо се. Грлимо се, ударамо један другог по плећима и растајемо. Трчим назад на Превила. Срећом, Мрачајани се овај пут добро држе, одбијају напад. Успјели су да сачувају и онај ров који смо повратили. Објашњавам им да морам да их оставим, али да ћу им послати Јагодића. Скрећем пажњу да штеде муницију.
Трчим кроз шуму према командном мјесту. Бринем се за Ракића.

Оставити команданта бригаде у сред шуме у којој никада није био и у којој се већ неколико часова води битка, па још у међупростору између наших ровова, такву глупост сам само ја могао да направим. По глави ми се мотају најцрње мисли. Шта ако су муслимани прошле ноћи, прије напада, кроз овај међупростор убацили неку диверзантску групу? Можда сам им команданта послао у руке. Како ћу с тим живјети?

Послије неколико минута срећем двојицу Марића како мокри од зноја тегле тешке сандуке са муницијом за митраљез.

Пожурујем их. Са стрепњом, питам за Ракића. Кажу, срели су се на Шапчиници, на излазу из шуме. Показали су му пут. Један камен ми је пао са срца.

Командант ме чека код командне колибе. Зове ме на страну.

-Дуле, љеб те твој, чувај се, ако онако срљаш, погинућеш. Бог те неће спасити.

-Нећу, не секирај се. Морамо да вратимо Превила. Пошаљи ми моје извиђаче и диверзанте. Бору Милишића, Стојка Пријака, Жељка Цвијетића…

-Јебала те Превила. Треба их вратити ако се може. Али није та чука вриједна да погинеш. Послаћу ти ове твоје.

-Хвала ти, чуваћу се.

-Пусти хвала. Како Мићи и Младићу да изађем на очи ако погинеш?

Он сједа у „ниву“ и са својим возачем Владом из Мркоњић Града одлази у правцу Купреса, ја улазим у чобанску колибу.

Са Јагодићем се договарам  да он са Лазом Ждером и Симом Ждером похита на Превила и покуша да сачува ово што сада држимо. Кад стигну извиђачи и диверзанти послаћу му их да врате изгубљене ровове.

Милана Милишића, који се тог дана вратио са одмора, шаљем на Кршине. Ако процјени да је стање у реду, да узме четворицу војника из Кључа и Вуковска и иде на Горња Превила.

Тек када је Милан замакао у шуму схватам да сам остао сам у команди. Гледам у шуму око команде …и није ми ни мало топло око срца. Жалим што сам Мирка Марића јуче пустио на одмор. Његова мирноћа и храброст би ми у овим тренуцима много значила.

*

У један сат послије подне поново почиње да пуца на Црном врху, а затим се пуцњава  као пожар шири низ цијелу линију. Муслимани су кренули у нови напад. Трећи по реду. Биће ово дуг дан.

Једино што могу да учиним  то је да зовем све положаје редом и храбрим људе. По одјеку пуцњаве закључујем да је ово најжешћи и можда посљедњи напад. Ако њега одбијемо бићемо у великој психолошкој предности.

Око колибе почињу да падају гранате. Први пут откако смо у њу уселили. Очигледно, знају да је она командно мјесто. Чујем како гелери цепају шимлу на крову. Забринуто погледам у оближњу шуму у Пршљанима, па онда на другу страну, низ Пометеник, према Мрачају. Како је кренуло, а с обзиром на жестину напада и гранатирање команде, не би ме изненадило да сам у тим тренуцима угледао и муслиманску пјешадију.

Зато свака три-четири минута престајем да телефонирам и излазим да осмотрим око колибе, да ми муслимани не бану на врата.

Звони телефон. Јављам се. На линији Ракић. Пита какво је стање. Одговарам да мислим да је добро, али да тачно не знам ни сам, јер ми се са неких положаја нико не јавља на телефон. Рачунам да је разлог то што битка траје, па су сви у рововима испред земуница.

Док разговарамо крај колибе тресну неколико граната. Једна је пала тако близу да ми је од детонације и страха слушалица испала из руке.

Док је поново узимам, чујем како командант виче: „Јеси ли добро, јеси ли добро?“

Добро сам. Само што смо завршили разговор, јављају ми да су нас муслимани потиснули из неколико ровова на Црном врху. Кажем им да се држе, да долазим. Затичем конфузну ситуацију. У људе ушао страх па почели да се повлаче. Срећом, муслимани још нису ушли у напуштене ровове, па војнике враћам у њих и консолидујемо линију.

Послије сат времена напад је одбијен. Немамо ни једног погинулог, само тројицу  рањених. Процјене говоре да је број погинулих и рањених муслимана већи. Немамо могућност да провјеримо. Само неколико метара испред наших ровова су минска поља а двадесет до педесет метара даље муслимански ровови.

*

После краће паузе, муслимани су поново кренули у напад. Овај пут само на Горња Превила. Посебно тешка борба вођена је око оне земунице која се налази на нагибу према Доњим Превилима. Муслимани су нас у три наврата потискивали из неколико ровова око земунице, али су момци из Кључа под командом Зорана Мандића, предвођени Миланом Милишићем, уз подршку већ окуражених Мрачајана, сва три пута успјели да поврате изгубљени положај. Углавном захваљујући бомбама. Којих је, срећом, било довољно.

Није баш било борбе прса у прса, али у једном тренутку, на улазу у земуницу Милан се сударио са муслиманским војником. Помислио је да је у питању Лука Лазић из Мрачаја. Био је крупан као Лука, а на себи је имао његову бунду. Милан га је ословио именом. Тек кад се овај окренуо схватио је с ким има посла. Он мисли да је то био командант специјалне јединице из Бугојна познат по надимку Јупи.

Док је трајала борба око платоа на Горњим Превилима, затражио сам и добио подршку брдског топа са Јарчишта и минобацача мркоњићког батаљона са Рисовца. Тукли су Ратине, Доња Превила и Јаслице, јер сам претпостављао да тим правцем муслимани довлаче нове снаге из Веселе и Бугојна.

Тај дио битке завршен је тако што смо ми успјели да вратимо и другу земуницу. Увече, на униформи Милана Милишића избројали смо више рупа од метака и гелера, али он нигдје није био ни окрзнут. Када је то чуо командант бригаде је поручио да ће Милану сутра послати нову униформу.

*

Сат времена касније муслимани су из правца Отигошћа поново напали наше положаје на Винцу. Муслимански командант паметно преноси тежиште напада с једног на други крај фронта, па где пробије. Зна да немам довољно људи. И ту су нас избацили из првих ровова, али послије двадесетак минута борбе борци из Кључа, Вуковска, Бућоваче и Кудиља, који су држали тај положај, успјели су да их поврате. Тврде да су убили неколико нападача. Једног саборци нису успјели да извуку, остао је у нашем минском пољу. Моји војници су хтјели да се дочепају тијела, али сам им наредио да то и не покушавају, већ да тијело оставе као мамац. Ако муслимани дођу по тијело то је прилика да им се нанесу нови губици.

Касно поподне почела су да стижу појачања. Ново Трифуновић је довео петорицу мојих извиђача: Жецу Милишића, Жељка Трифуновића, Марка Зубића, Драгана Црногорца и Милорада Милишића. Упутио сам их на Горња Превила.

Нешто касније стигла су и четворица диверзаната, Миле Милић, Мићо Матић, Драган Спремо и Драган Марић Цуни. Долазак искусних ратника, мојих сабораца, донио ми је велико олакшање. Знао сам да ће се сада на војишту изнад Мрачаја пјевати друга пјесма.

Диверзанте  сам повео на Црни врх, са намјером да са њима ојачам четири земунице, између централног рова на Црном Врху и Братића гробља.

*

Само што смо одмакли стотинак метара од колибе и избили на Шапчиницу, пољану која је командну колибу дјелила од наших ровова на Црном врху, муслиманска артиљерија поново почиње да ради.  Три минобацачке гранате падају 20-30 метара од нас. Очигледно, са положаја на Тичијој глави муслимани су видјели возило које је довезло појачање. Залегли смо. Процјенио сам да ће муслимани извршити корекцију, да неће тући исто мјесто. Неко шесто чуло ми је говорило  да би гранате могле пасти баш ту гдје се налазимо. Наредио сам да се помјеримо. Нисмо претрчали двадесет метара када су баш на мјесто на којем смо неколико секунди раније лежали пале двије гранате. Земља нас је засула али нико није повријеђен.

*

Сат времена након што су извиђачи стигли на Превила, муслимани су поново напали, али су одбијени.  Одмах након тога наредио сам да извиђачи покушају да врате и трећу земуницу, да цијели плато ставимо под своју контролу, али тај покушај је пропао. Дочекала их је снажна ватра. Захтјевао сам да поново крену у напад.

Разговор је, кад се изоставе сочне псовке, отприлике текао овако:

-Ново, Превила морају бити наша. Морамо вратити тај ров.

-Сад не можемо. До земунице је брисани простор. Изгинућемо.

-Ево ја долазим тамо. Предводићу напад, па ћеш видјети да може.

-Добро, кад си навалио, сад ћемо кренути. Немој да долазиш.

-Немојте кретати док не одрадимо минобацачем.

Минобацач од 60 mm био је постављен недалеко од команде, на ливади са које се Горња Превила виде као на длану. Наређујем минобацачкој посади да „преоре“ источни нагиб платоа. Испаљујемо десетак граната.

Милош Дешић, момак из Мрачаја, је прецизно гађао, али је проблем био у томе што су се муслимани налазили превише близу нас,  па смо настојећи да пребацимо наше ровове пребацивали и њих.

Питам Нову шта мисли да ли је превише ризично да сви они уђу у земунице и затворе улаз, да ми минобацачком ватром тучемо цијели плато, а да они кад престане гранатирање крену у напад.. Каже, ризично је, али идеја је добра.

Петнаест минута касније, у сами сумрак  Милош је испалио тридесетак граната, прецизно, као да их је руком спуштао, након чега су Ново и извиђачи муњевитом акцијом муслимане истјерали и из посљедње земунице и натјерали их на повлачење према Сеони и Бугојну.
Ново ми јавља да муслимани између себе вуку неколико мртвих или рањених војника. Након осмочасовне битке Горња Превила су поново у потпуности била под нашом контролом.

*

У вечерњим сатима муслимани су још једном напали Црни врх, на дијелу линије коју су држали војници из оклопног батаљона, али искусни тенкисти су их брзо умирили.

Ноћ је донијела смиривање на ратишту. Тишину би прекидао само понеки пуцањ. У поноћ нам је у помоћ стигла група од девет купрешких милиционера. Обрадовали су ме као да их је дошло деведесет. Лично сам их „развео“ по рововима на Црном врху. Са четворицом сам појачао тенкисте, са другом четворицом Рилићане.

Седам-осам километара шумовитог и врлетног терена између Вуковска и Сивера, преко Мрачаја , Рдеља и Црног Врха, до Рисовца бранимо нас 180. Мјесец и по дана. На измаку смо снаге. Неиспавани. Свакодневно суочен са хроничним недостатком људства, уморан од крпљења „рупа“ на положајима,  мени је долазак сваког војника у јединицу представљао озбиљно појачање, а долазак група, као што су извиђачи и милиционери, сам доживљавао као Божији дар.

Док сам у глуво доба ноћи милиционере распоређивао по земуницама, наредио сам да минобацачи повремено туку муслиманске положаје у Дубокој, на Ратинама и Марошевцу. Ако већ ми не спавамо, нека не спавају ни они. Да ујутро бар у несаници будемо једнаки.

До пола три иза поноћи обилазио сам ровове, провјеравао и бодрио страже. Знао сам да сутра слиједи наставак данашње утакмице. Данас смо имали среће, нико није погинуо, сутра Бог зна.

По доласку у команду почео сам да пишем овај дневник.

У четири сата ујутро, да разбудим и себе, али и своје војнике, наредио сам гранатирање Ратина, преко којих су муслимани најжешће нападали на Црни врх.

На хоризонту изнад Вранице и Ростова свитала је зора.

КЊИГУ ДУШАНА МАРИЋА „СИНОВИ ВИТОРОГА“ МОЖЕТЕ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 064 316 78 06.