Срби са Купреса и овог лета похрлили у завичај: Данас светковине у Вуковску и Шеменовцима

А како не би била весела, када њене горе, које се као венац уздижу око Купрешког поља, од раног јутра одјекују од песме.

Од песме купрешких синова и кћери, које су судбина и ратни вихорови развејали широм света а који су се данас, у великом броју, заједно са својим потомцима, окупили на очевини.

Да прецима докажу да их нису заборавили. Да потомцима покажу где су им корени. Да себи покажу да су живи, да их ни све ратне и поратне избегличке муке нису сломиле и у њима угасиле љубав према родној груди и жељу да се поново сретну са њом и својим некадашњим комшијама.

Највеселије је на југоистоку висоравни, у подножју Радуше, Равашнице, Јечња и Сивера и на сасвим супротном, северозападном крају висоравни, у подножју Великог Виторога.

Подно Радуше, у Вуковску, код Цркве светог Пантелије, једне од најстаријих православних светиња у овом делу Босне, одржава се традиционслни народни збор, у част поменутог светитеља.

Одјекује изнад Вуковска песма поносних горштака, извија се у висине и са облацима, белим лађама, плови у даљине. И негде тамо изнад Купрешког поља, на пола пута, сусреће се и грли са својом посестримом, песмим која се у небо извија из Шеменоваца.

И онда настављају даље. Да поздраве из опустелог завичаја пренесу до Чикага, Мелбурна, Лондона, Минхена, Горњег Милановца, Бијељине, Прњавора…Свуда тамо где има купрешких кћери и синова.

Подно Великог Виторога, у мом родном селу, окупили су се Шеменовчани. Марићи, Крндије и Кнежићи. Они малобројни што, упркос ратним згариштима која су их дочекала на кућном прагу и другим недаћама, нису оставили завичај и они што су, силом прилика, ново породично гнездо свили у њедрима Бањалуке, Панчева, Београда, Беча, Канаде…

А само пре седам дана, на светог Илију, поред истоимене светиње, у Равном, са свих страна света, са четири континента, сјатило се и веселило неколико стотина купрешких Срба, пореклом из Доњег и Горњег Равног, Доњег и Горњег Мушића.

Дан раније у Мрђеновцима окупљали су се Зубићи. А сви који носе то презиме, ускоро ће се окупити и у Омару. Још једном погорелом и напуштеном српском селу од којег су остале само у коров зарасле зидине некадашњих кућа.

Овогодишња окупљања купрешких Срба у родном крају, окупљења око успомена, почела су 8. јуна, на Духове, на традиционалном збору код Цркве Свете Тројице у Новом Селу, а настављена видовданским окупљањем поред Цркве Лазарице у мученичком и јуначком Доњем Маловану.

А ускоро ће висови Малована одјекивати и од песме Марића, Велимира, Шешума, Рудића…који ће се окупити у свом Рилићу.

Док ви ово читате, у Вуковску и Шеменовцима, на Вуковском и Благајском пољу, одвијају се надметања у кошевини, надвлачењу конопца, бацању камена са рамена, скоку у даљ…

Поделом у Дејтону, град Купрес и већи дио висоравни припали су Хрватима.

Који кажу да у јулу и августу на Купрешкој висоравни има више Срба него њих. И огромну већину њих то радује.

О томе сведоче и следеће речи које, сам прошле године чуо од мог школског друга, хрватске националности.

- Купрешка висораван је мени увијек лепа, прелепа. Али ми је најлепша лети, када наше комшије Срби похрле у завичај. Када опустела села оживе, када све врви од живота, када се учини да несрећног рата није ни било…