Србија по узору на Америку да покрене стратешку борбу за сопствени наратив

У свету у коме се ратови више не воде само тенковима и ракетама, већ речима, наративима и перцепцијом, држава која не контролише сопствену причу престаје да постоји као политички субјект. Данас се не освајају само територије, већ свест људи. Не руше се само границе, већ идентитети. И управо зато је одлука Сједињених Америчких Држава да мобилишу своје амбасаде широм света у борби против непријатељске пропаганде једна од најозбиљнијих и најреалнијих политичких мера нашег времена. 

Ово није питање идеологије. Ово није питање Истока и Запада. Ово је питање опстанка. Америка је схватила оно што многи у Србији још увек не желе да признају да информациони простор није неутралан, да медији нису само огледало стварности, већ оружје, и да онај ко препусти другима да обликују његов имиџ, његову историју и његову будућност, у суштини добровољно пристаје на пораз. 

Када једна сила попут Сједињених Држава јавно каже да ће укључити своје амбасаде, инфлуенсере, академску заједницу, медије и чак војне капацитете психолошких операција у одбрану сопствених интереса онда је то порука свима да држава која не брани себе у информационом рату, неће се одбранити ни у једном другом. А где је Србија у свему томе? 

Србија је, нажалост, годинама у позицији да трпи, да реагује са закашњењем и да се брани тек када је штета већ учињена. Наши противници било да долазе из региона, из појединих западних центара моћи или из глобалних медијских структура, већ деценијама воде континуирану кампању против Србије. Та кампања није увек брутална и директна. Напротив. Она је често суптилна, упакована у приче о „регионалној стабилности“, „суочавању са прошлошћу“, „европским вредностима“. Али њен ефекат је увек исти, слабљење Србије, релативизација српских жртава и постепено гашење српског националног самопоуздања. И шта ми радимо? У најбољем случају ми демантујемо. У најгорем ми ћутимо. Зато је време да Србија коначно извуче поуку из онога што ради Америка. Не зато што је Америка савршена. Не зато што треба да копирамо туђу политику. Већ зато што постоје механизми који су универзални а један од њих је одбрана националног интереса кроз контролу наратива. 

Србији је потребан сопствени систем информационе одбране. Не као инструмент пропаганде у најпримитивнијем смислу те речи, већ као организован, институционалан и стратешки одговор на све облике спољног утицаја. То значи да наше амбасаде не смеју бити пуки административни центри који издају визе и пишу извештаје. Оне морају постати активни актери у промоцији Србије, у одбрани њених интереса и у разобличавању лажи које се о њој пласирају. Свако дипломатско представништво мора имати јасну медијску стратегију, локалне партнере, контакте у академској заједници, утицај на јавни дискурс у земљи у којој делује. Да ли је то пропаганда? Не. То је политика. Да ли је то мешање у унутрашње ствари других држава? Не. То је одбрана сопствених интереса, управо онако како то раде сви озбиљни актери на светској сцени. 

Србија мора да научи да ангажује сопствене интелектуалце, новинаре, утицајне појединце и дијаспору у креирању позитивног наратива. Не да би се прикривале слабости, већ да би се истина коначно чула. Јер истина, ако није артикулисана, постаје невидљива. Посебно је важно разумети улогу нових медија и дигиталних платформи. Ако једна Америка препознаје значај платформи попут X-a и механизама као што су „Белешке из заједнице“, онда је јасно да се борба за истину више не води само у редакцијама великих медија, већ у сваком коментару, свакој објави, сваком видеу који стигне до милиона људи. Србија ту касни. И то опасно касни. 

Нама је потребна стратегија дигиталне суверености. Потребни су тимови који ће пратити наративе о Србији у реалном времену. Потребни су људи који ће реаговати одмах, аргументовано и снажно. Потребно је да престанемо да се стидимо сопственог става и да почнемо да га бранимо. Јер, у супротном, други ће наставити да га дефинишу уместо нас. Један од најважнијих елемената америчког приступа је укључивање локалних актера. То је кључна лекција за Србију. Ниједна порука није довољно снажна ако долази само из Београда. Али ако ту исту поруку изговарају људи у Паризу, Берлину, Бечу, Будимпешти, Москви, Вашингтону, онда она добија тежину, кредибилитет и утицај. Зато Србија мора да изгради мрежу својих пријатеља у свету. Не декларативно, већ конкретно. Кроз сарадњу, кроз пројекте, кроз медијско присуство. Кроз људе који разумеју Србију и који су спремни да о њој говоре. Ово није питање новца. Ово је питање воље. Јер новца има тамо где постоји воља и јасан циљ. Још једна важна ствар коју Србија мора да усвоји јесте јасно брендирање своје помоћи, својих програма, свог присуства у свету. Америка не крије своје име. 

Америка га истиче. И тиме шаље јасну и недвосмислену поруку, ми смо ту, ми делујемо, ми смо фактор. Србија мора исто. Свака наша донација, свака културна иницијатива, сваки пројекат у иностранству мора носити јасну ознаку Србије. Јер невидљива држава је небитна држава. Коначно, морамо престати да имамо страх од појма „информациони рат“. Тај рат већ траје. Само је питање да ли смо у њему учесници или жртве. Америка је одлучила да буде лидер. Србија више нема право да буде жртва. Ако желимо да сачувамо своју позицију у свету, ако желимо да заштитимо своје националне интересе, ако желимо да наша деца живе у држави која има глас и која се чује, онда морамо изградити сопствени систем одбране истине. Не сутра. Не када буде касно. Него сада и одмах! Јер у свету у коме се истина не подразумева, она се мора бранити. А народ који не брани своју истину, на крају остаје без ње.

Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге