Srbija po uzoru na Ameriku da pokrene stratešku borbu za sopstveni narativ

U svetu u kome se ratovi više ne vode samo tenkovima i raketama, već rečima, narativima i percepcijom, država koja ne kontroliše sopstvenu priču prestaje da postoji kao politički subjekt. Danas se ne osvajaju samo teritorije, već svest ljudi. Ne ruše se samo granice, već identiteti. I upravo zato je odluka Sjedinjenih Američkih Država da mobilišu svoje ambasade širom sveta u borbi protiv neprijateljske propagande jedna od najozbiljnijih i najrealnijih političkih mera našeg vremena. 

Ovo nije pitanje ideologije. Ovo nije pitanje Istoka i Zapada. Ovo je pitanje opstanka. Amerika je shvatila ono što mnogi u Srbiji još uvek ne žele da priznaju da informacioni prostor nije neutralan, da mediji nisu samo ogledalo stvarnosti, već oružje, i da onaj ko prepusti drugima da oblikuju njegov imidž, njegovu istoriju i njegovu budućnost, u suštini dobrovoljno pristaje na poraz. 

Kada jedna sila poput Sjedinjenih Država javno kaže da će uključiti svoje ambasade, influensere, akademsku zajednicu, medije i čak vojne kapacitete psiholoških operacija u odbranu sopstvenih interesa onda je to poruka svima da država koja ne brani sebe u informacionom ratu, neće se odbraniti ni u jednom drugom. A gde je Srbija u svemu tome? 

Srbija je, nažalost, godinama u poziciji da trpi, da reaguje sa zakašnjenjem i da se brani tek kada je šteta već učinjena. Naši protivnici bilo da dolaze iz regiona, iz pojedinih zapadnih centara moći ili iz globalnih medijskih struktura, već decenijama vode kontinuiranu kampanju protiv Srbije. Ta kampanja nije uvek brutalna i direktna. Naprotiv. Ona je često suptilna, upakovana u priče o „regionalnoj stabilnosti“, „suočavanju sa prošlošću“, „evropskim vrednostima“. Ali njen efekat je uvek isti, slabljenje Srbije, relativizacija srpskih žrtava i postepeno gašenje srpskog nacionalnog samopouzdanja. I šta mi radimo? U najboljem slučaju mi demantujemo. U najgorem mi ćutimo. Zato je vreme da Srbija konačno izvuče pouku iz onoga što radi Amerika. Ne zato što je Amerika savršena. Ne zato što treba da kopiramo tuđu politiku. Već zato što postoje mehanizmi koji su univerzalni a jedan od njih je odbrana nacionalnog interesa kroz kontrolu narativa. 

Srbiji je potreban sopstveni sistem informacione odbrane. Ne kao instrument propagande u najprimitivnijem smislu te reči, već kao organizovan, institucionalan i strateški odgovor na sve oblike spoljnog uticaja. To znači da naše ambasade ne smeju biti puki administrativni centri koji izdaju vize i pišu izveštaje. One moraju postati aktivni akteri u promociji Srbije, u odbrani njenih interesa i u razobličavanju laži koje se o njoj plasiraju. Svako diplomatsko predstavništvo mora imati jasnu medijsku strategiju, lokalne partnere, kontakte u akademskoj zajednici, uticaj na javni diskurs u zemlji u kojoj deluje. Da li je to propaganda? Ne. To je politika. Da li je to mešanje u unutrašnje stvari drugih država? Ne. To je odbrana sopstvenih interesa, upravo onako kako to rade svi ozbiljni akteri na svetskoj sceni. 

Srbija mora da nauči da angažuje sopstvene intelektualce, novinare, uticajne pojedince i dijasporu u kreiranju pozitivnog narativa. Ne da bi se prikrivale slabosti, već da bi se istina konačno čula. Jer istina, ako nije artikulisana, postaje nevidljiva. Posebno je važno razumeti ulogu novih medija i digitalnih platformi. Ako jedna Amerika prepoznaje značaj platformi poput X-a i mehanizama kao što su „Beleške iz zajednice“, onda je jasno da se borba za istinu više ne vodi samo u redakcijama velikih medija, već u svakom komentaru, svakoj objavi, svakom videu koji stigne do miliona ljudi. Srbija tu kasni. I to opasno kasni. 

Nama je potrebna strategija digitalne suverenosti. Potrebni su timovi koji će pratiti narative o Srbiji u realnom vremenu. Potrebni su ljudi koji će reagovati odmah, argumentovano i snažno. Potrebno je da prestanemo da se stidimo sopstvenog stava i da počnemo da ga branimo. Jer, u suprotnom, drugi će nastaviti da ga definišu umesto nas. Jedan od najvažnijih elemenata američkog pristupa je uključivanje lokalnih aktera. To je ključna lekcija za Srbiju. Nijedna poruka nije dovoljno snažna ako dolazi samo iz Beograda. Ali ako tu istu poruku izgovaraju ljudi u Parizu, Berlinu, Beču, Budimpešti, Moskvi, Vašingtonu, onda ona dobija težinu, kredibilitet i uticaj. Zato Srbija mora da izgradi mrežu svojih prijatelja u svetu. Ne deklarativno, već konkretno. Kroz saradnju, kroz projekte, kroz medijsko prisustvo. Kroz ljude koji razumeju Srbiju i koji su spremni da o njoj govore. Ovo nije pitanje novca. Ovo je pitanje volje. Jer novca ima tamo gde postoji volja i jasan cilj. Još jedna važna stvar koju Srbija mora da usvoji jeste jasno brendiranje svoje pomoći, svojih programa, svog prisustva u svetu. Amerika ne krije svoje ime. 

Amerika ga ističe. I time šalje jasnu i nedvosmislenu poruku, mi smo tu, mi delujemo, mi smo faktor. Srbija mora isto. Svaka naša donacija, svaka kulturna inicijativa, svaki projekat u inostranstvu mora nositi jasnu oznaku Srbije. Jer nevidljiva država je nebitna država. Konačno, moramo prestati da imamo strah od pojma „informacioni rat“. Taj rat već traje. Samo je pitanje da li smo u njemu učesnici ili žrtve. Amerika je odlučila da bude lider. Srbija više nema pravo da bude žrtva. Ako želimo da sačuvamo svoju poziciju u svetu, ako želimo da zaštitimo svoje nacionalne interese, ako želimo da naša deca žive u državi koja ima glas i koja se čuje, onda moramo izgraditi sopstveni sistem odbrane istine. Ne sutra. Ne kada bude kasno. Nego sada i odmah! Jer u svetu u kome se istina ne podrazumeva, ona se mora braniti. A narod koji ne brani svoju istinu, na kraju ostaje bez nje.

Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige