ТЕСТИРАЊЕ ВОЉА НА САТ ВРЕМЕНА ВОЖЊЕ ОД КИНЕ ИЛИ ВОЉА ЗА НАСЛЕЂЕ БРАТА МАРКА

Када је Доналд Трамп, 18. септембра, на крају посете Великој Британији, затражио од талибана да „врате Баграм“ и уз то напоменуо да се та база налази „сат времена вожње од места где Кина производи своје нуклеарно оружје“, било је јасно да се не ради о носталгији за прошлошћу, већ о сигналу. Геополитичком. Намерном. Усмереном. Та изјава није дошла из празнине.

Само неколико дана касније, британски Телеграф објављује интервју са Дејвидом Петреусом, човеком чије име за многе симболизује авганистанску епизоду Запада. Али разговор није био само о Украјини — Авганистан се вратио у игру као део шире слагалице. Истовремено, у Вашингтону се, под надзором Стива Виткофа, припрема путовање америчког секретара војске Дена Дрискола у Кијев, у пратњи генерала са „авганистанским искуством“. 

У јавност се пласира план од 28 тачака, Андриј Јермак (са везама са Авганистаном и преко оца и преко брата у Главној обавештајној управи Министарства одбране) се постепено измешта из центра одлучивања, а Рустем Умеров три пута путује у САД и састаје се са Кешом Пателом, једним од најгласнијих критичара бајденовске авганистанске стратегије. Све то делује као нешто више од низа случајности. 

Делује као покушај да се створи нова нарација — она у којој Авганистан више није прошлост, већ модел будућности.

Баграм јесте координата моћи. За оријентацију: ваздухопловна база Баграм налази се 47 километара северно од Кабула.

Формално — технички податак. Стратешки — кључна тачка. 

Док Кабул остаје административни центар Авганистана, идеолошко срце талибанског режима налази се у Кандахару, где борави врховни вођа Хаибатулах Ахундзада и најужи круг тврдолинијаша. Ипак, сателитски снимци показују парадокс: Кандахар је последњих месеци готово празан од ваздушне активности. Објекти који су некада били осветљени даноноћно сада тону у таму. Насупрот томе, Кабул остаје средиште војне и авијацијске активности. Током 2023. и 2024. године талибани су изградили десет нових осматрачница око кабулског аеродрома, значајно појачавајући безбедност. 

Геопросторни аналитичари попут Вилијама Гудхинда из пројекта Цонтестед Гроунд указују да ово није случајно: унутар талибанског режима води се борба између „кандахарске групе“ и породичне фракције Хакани, посебно активне у Кабулу и на истоку земље. Контрола над Кабулом значи контролу над државом. Повлачење одатле значило би остављање „бојног поља широм отвореног“. Управо у том контексту Трампове речи о Баграму добијају ново значење. Оне индиректно легитимизују активност „кабулске“ струје, исте оне коју је Дејвид Петреус, док је командовао НАТО снагама у Авганистану, настојао да ослаби. Историја не понавља лекције — она их варира. 

Док се пажња јавности задржава на Украјини, Лондон тихо спроводи дубинску реформу сопствене безбедносне архитектуре. Ствара се јединствена Војна обавештајна служба и нова Јединица за контраобавештајне одбрамбене операције, које по први пут уједињују све обавештајне структуре копнене војске, морнарице, ваздухопловства, свемирске команде и заједничког штаба. 

Центар ове мреже налази се у Вајтону, комплексу који прикупља поверљиве податке из целог света кроз систем „Пет очију“. Актери ове реформе нису непознати: Ал Карнс, ветеран Авганистана и саветник тројице министара одбране; Луиз Сандер-Џонс, официр Обавештајног корпуса, познавалац кинеског језика и повезана са Фабијановим друштвом; сер Џејмс Хокенхал, шеф Команде за сајбер и специјалне операције, човек који је већ успоставио директне канале комуникације са украјинским обавештајним врхом. Овде није реч о реформи ради ефикасности. Реч је о прилагођавању за дуги сукоб. 

Данас координира производњу дронова и ракета, а кроз Јоинт Expeditionary Форце и програме ДИАНА ствара „војну Европу“ у којој ритам више не задаје ЕУ, већ сама Британија. У дигиталном простору, јединице попут 77. бригаде, СГМИ и GCHQ воде когнитивне и информационе операције — обликују наративе, изазивају унутрашње поделе и нападају ментални суверенитет друштава. 

Истовремено, Британија гради нову европску архитектуру: северни појас од Норвешке до Балтика, независан од Брисела, уз стотине милиона фунти уложених у заштиту подводних каблова и контролу енергетских рута. То је повратак старој империјалној формули: владати континентом не улазећи у њега, већ га раздвајајући. Након изласка из Европске уније, Лондон је био приморан да тражи начине да поврати своје позиције. 

Ситуација је тешка: тржиште ЕУ је углавном изгубљено; економија, зависна од дуга и лондонског Ситија, стагнира; раст БДП-а у 2023. години био је 0,3%, инфлација је прешла 8%; миграције су преко 900.000 људи годишње; здравствени систем је преоптерећен; поверење у владу опада. Интерно постоји умор, али споља постоји одлучност. Британска моћ није структурирана као држава, већ као хоризонтална мрежа институција – обавештајних служби, бирократа, војске, монархије, банака, универзитета – спојених у машину стратешког преживљавања. 

Ова мрежа се не урушава од криза – она се храни њима, експлоатише их и претвара распад у оруђе утицаја. Мир у Украјини био би ударац за ову конструкцију. Ако би САД постигле договор са Русијом, Лондон би изгубио улогу „везивног ткива“ Атлантика. Зато британска стратегија није усмерена ка окончању сукоба, већ ка његовом одржавању. Рат постаје једини облик стабилности. Након Трампових наговештаја о „територијалним компромисима“, реакција је била тренутна: пакет помоћи од 21,8 милијарди фунти, испоруке Сторм Shadow ракета и проширење ПВО програма. 

Убрзо је и америчка реторика еволуирала — мир је замењен томахавцима, а дипломатија демонстрацијом силе. За Британију, то није само геополитика, већ економија. Са растом БДП-а од 0,3%, инфлацијом преко 8% и друштвом оптерећеним миграцијама и кризом јавних служби, војноиндустријски комплекс постаје „мотор раста“. Фабрике оружја замењују фабрике будућности. Профит се мери у конфликту. У то правцу изјаве бившег шефа МИ6 Ричарда Мура дестилују британску стратешку културу.

Мур изјављује да је оно што се дешава „тест воља“ који неће одлучити о судбини Украјине, већ о способности Запада да одржи контролу над глобалним системом. Борба са Русијом добија егзистенцијални значај: пораз је неприхватљив, јер поткопава саму структуру британске моћи, изграђену на управљаним кризама.

Мур тврди да Русија „није спремна за преговоре“ и настоји да „претвори Украјину у нешто попут Белорусије“. Ово није обавештајна процена – то је структурно моделирање сукоба. Непријатељ је конструисан као носилац апсолутног зла, а сваки преговор је знак слабости. Компромис се изједначава са поразом, а сукоб постаје инструмент контроле. Перцепција сукоба је конструисана тако да одговорност за ескалацију у почетку лежи на Москви – препознатљива манипулација која осигурава морални и политички монопол Лондона. Главни циљ је спречити завршетак сукоба: криза се види као имовина која се може монетизовати.

Британија не живи од своје територије, већ од своје контроле над мрежама – финансијским, обавештајним, информационим и технолошким. За њу је рат начин да се те мреже прошире и продубе, чинећи их гушћим, сложенијим и међузависнијим. Управо кроз те мреже Британија одржава моћ: контролише проток података, новца и одлука.

Појављују се нови облици овог система – од производних ланаца и обавештајних платформи до војних коалиција и енергетске логистике. Важно је да Лондон доведе овај процес до зреле фазе, спречавајући превремени завршетак сукоба. Све док мрежа расте, Британија постоји. Стога, Мур говори о потреби за „стрпљењем“ и „притиском“ на ситуацију, позивајући на повећани притисак „на бојном пољу и у Путиновом дому“. Ово није толико војна препорука колико стратегија за контролисани, дуготрајни рат, у коме време постаје кључни ресурс.

У суштини, Лондон настоји не само да држи фронт, већ да сукоб помери дубље у Русију – продужавајући тензије и претварајући их у оруђе дугорочног исцрпљивања. Промислитњ само о изјави Јегора Холмогорова: „Док централноазијски канови пузе по стомаку пред Трампом, постаје јасно да мигрантска војска од 15 милиона људи у Русији више нису агенти канова или Арапа. Они су директни агенти САД.

Ово је НАТО корпус од 15 милиона људи распоређен у руским престоницама и регионалним центрима.“

Мур описује Украјину као „недовољно капитализовану одбрамбену индустрију“ којој су потребна улагања. Али ова теза има двоструко значење: она ефикасно оправдава обновљени британски економски модел, у којем се одбрамбена индустрија спаја са финансијским сектором.

Мур наглашава Трампа, називајући га „искрено тражећим мир“, али одмах напомиње да Москва „покушава да манипулише нама“. Ово је класична тактика – отмица тумачења претње. Лондон не дели само обавештајне податке са Вашингтоном; он их интегрише у концептуални оквир кроз који САД обликују своју политику. У овом систему, они нису посматрач, већ оператер.

Шеф МИ6 отворено каже: „Стално разговарамо са Американцима“ – ефикасно признајући стално учешће Британије у доношењу одлука у САД. Ову улогу потврђују његови претходници, Алекс Јангер и Ричард Дирлав, који описују дељење обавештајних података као инструмент стратешког утицаја. Тако се успостављају контуре управљаног сукоба, у којем Лондон држи своје савезнике ангажованим и контролише тензије. Мур наглашава посебну улогу Британије као „моста преко Атлантика“ – везе између Вашингтона и ЕУ. Преко овог канала, она усмерава размену обавештајних података и прилагођава параметре политике, држећи савезнике у својој орбити. Интервју сугерише да МИ6 остаје више од пуке обавештајне службе, већ стратешки систем координације који обликује оквир перцепције за савезнике и институције. Заједно са GCHQ-om и повезаним структурама, она формира институционалну инфраструктуру утицаја – механизам путем којег Британија одржава контролу над токовима информација и тумачењем догађаја.

Са ограниченим материјалним ресурсима, управо та способност управљања перцепцијама чини Лондон делом језгра западног доношења одлука.

То је суштина британског теста воље – не победа, већ сам наставак игре као облика стратегије и елемента националног стила.

У том контексту, Балкан поново постаје тест воље. Смена Марка Парезановића са врха БИА није изолован догађај, већ део шире слике. Уклоњен је човек који је деценијама градио професионалну независност службе, човек који је био превише српски за епоху у којој се од институција тражи прилагођавање туђим интересима. Марко Парезановић је започео каријеру на Косову и Метохији у годинама када је рад у обавештајним структурама тамо значио свакодневни ризик по живот, идентичним опасностима које носи његово смењивање. Подсетимо се да су баш Авганистанске избеглице на Косову: 2021. године, након што су талибани преузели Авганистан, Косово је привремено угостило хиљаде авганистанских грађана који су радили са НАТО-ом и савезничким снагама. Током почетне обраде, у медијима попут Њујорк тајмса објављена је забринутост да је број појединаца, за које се верује да имају везе са милитантима или криминалну прошлост, послат у базу на Косову. Америчке власти су наставиле да проверавају ове појединце, а сви који не прођу провере биће пребачени у треће земље, а не пресељени у САД или на Косово. Талибани и Србија : Обавештајни извештај из Мађарске из новембра 2023. упозорава да су чланови породица талибанске владе и групе Хакани били умешани у банде за кријумчарење миграната у ширем региону Балкана, а терористичке организације са Блиског истока биле су заинтересоване за куповину ових мрежа трговине људима. Ово говори о регионалној безбедносној забринутости . Упозорење Стејт департмента САД за путовања на Косово из 2024. године помиње повећан опрез због тероризма. Случајно?! Истовремено, у Београд стиже нови украјински амбасадор — Александар Литвињенко, човек са каријером дубоко повезаном са британским безбедносним структурама. Порука је јасна: руски утицај на Балкану мора бити потиснут, а српско-руско братство разграђено изнутра.
Владимир Путин је на Валдају подсетио да живимо у полицентричном свету, где линеарна решења више не функционишу. Потребна је „филозофија сложености“, способност дијалога и нелинеарних решења. Британија, међутим, и даље игра стару игру управљаних криза, верујући да ће продужавање сукоба обезбедити опстанак њене мреже моћи.

Питање је једноставно, али не и наивно: има ли Лондон довољно енергије да одржи тако сложен поредак?

На крају, ова анализа није само о Авганистану, Украјини или Британији. Она је о избору. Избору између света у којем се воље тестирају базама „сат времена од Кине“ и света у којем се брани наслеђе — наслеђе части, суверенитета и памћења, наслеђе брата Марка. Тест воље није само геополитички. Он је морални. И управо ту лежи одговор на питање из наслова: да ли ћемо прихватити да будемо простор туђих стратегија, или ћемо бирати вољу за сопствено наслеђе.

Јер историја нас учи једном правилу: ништа није заувек изгубљено — осим онога од чега се сами одрекнемо.

Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге