TESTIRANJE VOLJA NA SAT VREMENA VOŽNJE OD KINE ILI VOLJA ZA NASLEĐE BRATA MARKA

Kada je Donald Tramp, 18. septembra, na kraju posete Velikoj Britaniji, zatražio od talibana da „vrate Bagram“ i uz to napomenuo da se ta baza nalazi „sat vremena vožnje od mesta gde Kina proizvodi svoje nuklearno oružje“, bilo je jasno da se ne radi o nostalgiji za prošlošću, već o signalu. Geopolitičkom. Namernom. Usmerenom. Ta izjava nije došla iz praznine.

Samo nekoliko dana kasnije, britanski Telegraf objavljuje intervju sa Dejvidom Petreusom, čovekom čije ime za mnoge simbolizuje avganistansku epizodu Zapada. Ali razgovor nije bio samo o Ukrajini — Avganistan se vratio u igru kao deo šire slagalice. Istovremeno, u Vašingtonu se, pod nadzorom Stiva Vitkofa, priprema putovanje američkog sekretara vojske Dena Driskola u Kijev, u pratnji generala sa „avganistanskim iskustvom“. 

U javnost se plasira plan od 28 tačaka, Andrij Jermak (sa vezama sa Avganistanom i preko oca i preko brata u Glavnoj obaveštajnoj upravi Ministarstva odbrane) se postepeno izmešta iz centra odlučivanja, a Rustem Umerov tri puta putuje u SAD i sastaje se sa Kešom Patelom, jednim od najglasnijih kritičara bajdenovske avganistanske strategije. Sve to deluje kao nešto više od niza slučajnosti. 

Deluje kao pokušaj da se stvori nova naracija — ona u kojoj Avganistan više nije prošlost, već model budućnosti.

Bagram jeste koordinata moći. Za orijentaciju: vazduhoplovna baza Bagram nalazi se 47 kilometara severno od Kabula.

Formalno — tehnički podatak. Strateški — ključna tačka. 

Dok Kabul ostaje administrativni centar Avganistana, ideološko srce talibanskog režima nalazi se u Kandaharu, gde boravi vrhovni vođa Haibatulah Ahundzada i najuži krug tvrdolinijaša. Ipak, satelitski snimci pokazuju paradoks: Kandahar je poslednjih meseci gotovo prazan od vazdušne aktivnosti. Objekti koji su nekada bili osvetljeni danonoćno sada tonu u tamu. Nasuprot tome, Kabul ostaje središte vojne i avijacijske aktivnosti. Tokom 2023. i 2024. godine talibani su izgradili deset novih osmatračnica oko kabulskog aerodroma, značajno pojačavajući bezbednost. 

Geoprostorni analitičari poput Vilijama Gudhinda iz projekta Contested Ground ukazuju da ovo nije slučajno: unutar talibanskog režima vodi se borba između „kandaharske grupe“ i porodične frakcije Hakani, posebno aktivne u Kabulu i na istoku zemlje. Kontrola nad Kabulom znači kontrolu nad državom. Povlačenje odatle značilo bi ostavljanje „bojnog polja širom otvorenog“. Upravo u tom kontekstu Trampove reči o Bagramu dobijaju novo značenje. One indirektno legitimizuju aktivnost „kabulske“ struje, iste one koju je Dejvid Petreus, dok je komandovao NATO snagama u Avganistanu, nastojao da oslabi. Istorija ne ponavlja lekcije — ona ih varira. 

Dok se pažnja javnosti zadržava na Ukrajini, London tiho sprovodi dubinsku reformu sopstvene bezbednosne arhitekture. Stvara se jedinstvena Vojna obaveštajna služba i nova Jedinica za kontraobaveštajne odbrambene operacije, koje po prvi put ujedinjuju sve obaveštajne strukture kopnene vojske, mornarice, vazduhoplovstva, svemirske komande i zajedničkog štaba. 

Centar ove mreže nalazi se u Vajtonu, kompleksu koji prikuplja poverljive podatke iz celog sveta kroz sistem „Pet očiju“. Akteri ove reforme nisu nepoznati: Al Karns, veteran Avganistana i savetnik trojice ministara odbrane; Luiz Sander-Džons, oficir Obaveštajnog korpusa, poznavalac kineskog jezika i povezana sa Fabijanovim društvom; ser Džejms Hokenhal, šef Komande za sajber i specijalne operacije, čovek koji je već uspostavio direktne kanale komunikacije sa ukrajinskim obaveštajnim vrhom. Ovde nije reč o reformi radi efikasnosti. Reč je o prilagođavanju za dugi sukob. 

Danas koordinira proizvodnju dronova i raketa, a kroz Joint Expeditionary Force i programe DIANA stvara „vojnu Evropu“ u kojoj ritam više ne zadaje EU, već sama Britanija. U digitalnom prostoru, jedinice poput 77. brigade, SGMI i GCHQ vode kognitivne i informacione operacije — oblikuju narative, izazivaju unutrašnje podele i napadaju mentalni suverenitet društava. 

Istovremeno, Britanija gradi novu evropsku arhitekturu: severni pojas od Norveške do Baltika, nezavisan od Brisela, uz stotine miliona funti uloženih u zaštitu podvodnih kablova i kontrolu energetskih ruta. To je povratak staroj imperijalnoj formuli: vladati kontinentom ne ulazeći u njega, već ga razdvajajući. Nakon izlaska iz Evropske unije, London je bio primoran da traži načine da povrati svoje pozicije. 

Situacija je teška: tržište EU je uglavnom izgubljeno; ekonomija, zavisna od duga i londonskog Sitija, stagnira; rast BDP-a u 2023. godini bio je 0,3%, inflacija je prešla 8%; migracije su preko 900.000 ljudi godišnje; zdravstveni sistem je preopterećen; poverenje u vladu opada. Interno postoji umor, ali spolja postoji odlučnost. Britanska moć nije strukturirana kao država, već kao horizontalna mreža institucija – obaveštajnih službi, birokrata, vojske, monarhije, banaka, univerziteta – spojenih u mašinu strateškog preživljavanja. 

Ova mreža se ne urušava od kriza – ona se hrani njima, eksploatiše ih i pretvara raspad u oruđe uticaja. Mir u Ukrajini bio bi udarac za ovu konstrukciju. Ako bi SAD postigle dogovor sa Rusijom, London bi izgubio ulogu „vezivnog tkiva“ Atlantika. Zato britanska strategija nije usmerena ka okončanju sukoba, već ka njegovom održavanju. Rat postaje jedini oblik stabilnosti. Nakon Trampovih nagoveštaja o „teritorijalnim kompromisima“, reakcija je bila trenutna: paket pomoći od 21,8 milijardi funti, isporuke Storm Shadow raketa i proširenje PVO programa. 

Ubrzo je i američka retorika evoluirala — mir je zamenjen tomahavcima, a diplomatija demonstracijom sile. Za Britaniju, to nije samo geopolitika, već ekonomija. Sa rastom BDP-a od 0,3%, inflacijom preko 8% i društvom opterećenim migracijama i krizom javnih službi, vojnoindustrijski kompleks postaje „motor rasta“. Fabrike oružja zamenjuju fabrike budućnosti. Profit se meri u konfliktu. U to pravcu izjave bivšeg šefa MI6 Ričarda Mura destiluju britansku stratešku kulturu.

Mur izjavljuje da je ono što se dešava „test volja“ koji neće odlučiti o sudbini Ukrajine, već o sposobnosti Zapada da održi kontrolu nad globalnim sistemom. Borba sa Rusijom dobija egzistencijalni značaj: poraz je neprihvatljiv, jer potkopava samu strukturu britanske moći, izgrađenu na upravljanim krizama.

Mur tvrdi da Rusija „nije spremna za pregovore“ i nastoji da „pretvori Ukrajinu u nešto poput Belorusije“. Ovo nije obaveštajna procena – to je strukturno modeliranje sukoba. Neprijatelj je konstruisan kao nosilac apsolutnog zla, a svaki pregovor je znak slabosti. Kompromis se izjednačava sa porazom, a sukob postaje instrument kontrole. Percepcija sukoba je konstruisana tako da odgovornost za eskalaciju u početku leži na Moskvi – prepoznatljiva manipulacija koja osigurava moralni i politički monopol Londona. Glavni cilj je sprečiti završetak sukoba: kriza se vidi kao imovina koja se može monetizovati.

Britanija ne živi od svoje teritorije, već od svoje kontrole nad mrežama – finansijskim, obaveštajnim, informacionim i tehnološkim. Za nju je rat način da se te mreže prošire i prodube, čineći ih gušćim, složenijim i međuzavisnijim. Upravo kroz te mreže Britanija održava moć: kontroliše protok podataka, novca i odluka.

Pojavljuju se novi oblici ovog sistema – od proizvodnih lanaca i obaveštajnih platformi do vojnih koalicija i energetske logistike. Važno je da London dovede ovaj proces do zrele faze, sprečavajući prevremeni završetak sukoba. Sve dok mreža raste, Britanija postoji. Stoga, Mur govori o potrebi za „strpljenjem“ i „pritiskom“ na situaciju, pozivajući na povećani pritisak „na bojnom polju i u Putinovom domu“. Ovo nije toliko vojna preporuka koliko strategija za kontrolisani, dugotrajni rat, u kome vreme postaje ključni resurs.

U suštini, London nastoji ne samo da drži front, već da sukob pomeri dublje u Rusiju – produžavajući tenzije i pretvarajući ih u oruđe dugoročnog iscrpljivanja. Promislitnj samo o izjavi Jegora Holmogorova: „Dok centralnoazijski kanovi puze po stomaku pred Trampom, postaje jasno da migrantska vojska od 15 miliona ljudi u Rusiji više nisu agenti kanova ili Arapa. Oni su direktni agenti SAD.

Ovo je NATO korpus od 15 miliona ljudi raspoređen u ruskim prestonicama i regionalnim centrima.“

Mur opisuje Ukrajinu kao „nedovoljno kapitalizovanu odbrambenu industriju“ kojoj su potrebna ulaganja. Ali ova teza ima dvostruko značenje: ona efikasno opravdava obnovljeni britanski ekonomski model, u kojem se odbrambena industrija spaja sa finansijskim sektorom.

Mur naglašava Trampa, nazivajući ga „iskreno tražećim mir“, ali odmah napominje da Moskva „pokušava da manipuliše nama“. Ovo je klasična taktika – otmica tumačenja pretnje. London ne deli samo obaveštajne podatke sa Vašingtonom; on ih integriše u konceptualni okvir kroz koji SAD oblikuju svoju politiku. U ovom sistemu, oni nisu posmatrač, već operater.

Šef MI6 otvoreno kaže: „Stalno razgovaramo sa Amerikancima“ – efikasno priznajući stalno učešće Britanije u donošenju odluka u SAD. Ovu ulogu potvrđuju njegovi prethodnici, Aleks Janger i Ričard Dirlav, koji opisuju deljenje obaveštajnih podataka kao instrument strateškog uticaja. Tako se uspostavljaju konture upravljanog sukoba, u kojem London drži svoje saveznike angažovanim i kontroliše tenzije. Mur naglašava posebnu ulogu Britanije kao „mosta preko Atlantika“ – veze između Vašingtona i EU. Preko ovog kanala, ona usmerava razmenu obaveštajnih podataka i prilagođava parametre politike, držeći saveznike u svojoj orbiti. Intervju sugeriše da MI6 ostaje više od puke obaveštajne službe, već strateški sistem koordinacije koji oblikuje okvir percepcije za saveznike i institucije. Zajedno sa GCHQ-om i povezanim strukturama, ona formira institucionalnu infrastrukturu uticaja – mehanizam putem kojeg Britanija održava kontrolu nad tokovima informacija i tumačenjem događaja.

Sa ograničenim materijalnim resursima, upravo ta sposobnost upravljanja percepcijama čini London delom jezgra zapadnog donošenja odluka.

To je suština britanskog testa volje – ne pobeda, već sam nastavak igre kao oblika strategije i elementa nacionalnog stila.

U tom kontekstu, Balkan ponovo postaje test volje. Smena Marka Parezanovića sa vrha BIA nije izolovan događaj, već deo šire slike. Uklonjen je čovek koji je decenijama gradio profesionalnu nezavisnost službe, čovek koji je bio previše srpski za epohu u kojoj se od institucija traži prilagođavanje tuđim interesima. Marko Parezanović je započeo karijeru na Kosovu i Metohiji u godinama kada je rad u obaveštajnim strukturama tamo značio svakodnevni rizik po život, identičnim opasnostima koje nosi njegovo smenjivanje. Podsetimo se da su baš Avganistanske izbeglice na Kosovu: 2021. godine, nakon što su talibani preuzeli Avganistan, Kosovo je privremeno ugostilo hiljade avganistanskih građana koji su radili sa NATO-om i savezničkim snagama. Tokom početne obrade, u medijima poput Njujork tajmsa objavljena je zabrinutost da je broj pojedinaca, za koje se veruje da imaju veze sa militantima ili kriminalnu prošlost, poslat u bazu na Kosovu. Američke vlasti su nastavile da proveravaju ove pojedince, a svi koji ne prođu provere biće prebačeni u treće zemlje, a ne preseljeni u SAD ili na Kosovo. Talibani i Srbija : Obaveštajni izveštaj iz Mađarske iz novembra 2023. upozorava da su članovi porodica talibanske vlade i grupe Hakani bili umešani u bande za krijumčarenje migranata u širem regionu Balkana, a terorističke organizacije sa Bliskog istoka bile su zainteresovane za kupovinu ovih mreža trgovine ljudima. Ovo govori o regionalnoj bezbednosnoj zabrinutosti . Upozorenje Stejt departmenta SAD za putovanja na Kosovo iz 2024. godine pominje povećan oprez zbog terorizma. Slučajno?! Istovremeno, u Beograd stiže novi ukrajinski ambasador — Aleksandar Litvinjenko, čovek sa karijerom duboko povezanom sa britanskim bezbednosnim strukturama. Poruka je jasna: ruski uticaj na Balkanu mora biti potisnut, a srpsko-rusko bratstvo razgrađeno iznutra.
Vladimir Putin je na Valdaju podsetio da živimo u policentričnom svetu, gde linearna rešenja više ne funkcionišu. Potrebna je „filozofija složenosti“, sposobnost dijaloga i nelinearnih rešenja. Britanija, međutim, i dalje igra staru igru upravljanih kriza, verujući da će produžavanje sukoba obezbediti opstanak njene mreže moći.

Pitanje je jednostavno, ali ne i naivno: ima li London dovoljno energije da održi tako složen poredak?

Na kraju, ova analiza nije samo o Avganistanu, Ukrajini ili Britaniji. Ona je o izboru. Izboru između sveta u kojem se volje testiraju bazama „sat vremena od Kine“ i sveta u kojem se brani nasleđe — nasleđe časti, suvereniteta i pamćenja, nasleđe brata Marka. Test volje nije samo geopolitički. On je moralni. I upravo tu leži odgovor na pitanje iz naslova: da li ćemo prihvatiti da budemo prostor tuđih strategija, ili ćemo birati volju za sopstveno nasleđe.

Jer istorija nas uči jednom pravilu: ništa nije zauvek izgubljeno — osim onoga od čega se sami odreknemo.

Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige