Вучићу позлило, друштву још горе: Дигитални “доктори” и џелати и сумрак пристојности
Вест да је председнику Србије Александру Вучићу позлило и да је хитно примљен на Војномедицинску академију преплавила је медије, али оно што је уследило на друштвеним мрежама открило је гору болест – болест друштва.
У тренутку када би било природно и људски изразити забринутост за нечије здравље, чак и ако се с том особом политички не слажемо, на површину су испливали најгори слојеви дигиталне мржње. Twitter, Facebook и Инстаграм постали су платформе за ликовање, теорије завере, увреде и бешћутне коментаре. Иза тастатура су се појавили “специјалисти за све”: доктори без диплома, моралисти без морала, патриоте без емпатије.
Дигитални лешинари су дочекали својих пет минута.
Теоретичари завјере који иначе цртају кемтрејлсе на небу и чипове у вакцинама, сада су “прецизно” дијагностиковали све – од тровања до инсценираног колапса. Докторати из коментара, специјализације из мржње, а мастери из манипулације. “Знао сам да ће глумити”, “Ово је игра за изазивање сажаљења”, “Спрема се бег из земље” – то су “анализе” самозваних политичких пророка, самозаљубљених у своју тастатуру и опседнутих Вучићем више него сопственим животом.
Шта год човек мислио о Вучићевој политици, ликовати над могућом озбиљном здравственом кризом није критика – то је болест. Не његова, него наша. Друштвена, духовна, ментална.
Посебну улогу у овом дигиталном циркусу играју опскурни Twitter профили, псеудонимни “истраживачи” и квази-аналитичари, чија је једина експертиза – производња лажи. Они виде руку ЦИА-е у сваком срчаном удару, масонерију у сваком кашљу, а свако болничко лечење је “психолошка операција”. Њима није потребно ни знање, ни образовање, ни савест – само интернет конекција и мало злобе.
Друштвене мреже су постале огласне табле мржње, а алгоритми не награђују истину, већ ватру. Што је лаж бруталнија, што је тврдња неоснованија – то више лајкова, дељења, коментара. То је нова валута морала: профит на туђој болести.
Нико не тражи да волите Вучића. Не морате ни подржавати његову политику. Али ако се радујете његовом лошем здравственом стању, ви нисте опозиција. Ви сте симптом. Симптом једног дубоко поремећеног друштва.
Овакво понашање није политички став – то је морални пад. Критика власти је темељ демократије, али нељудскост према ономе коме је лоше је темељ барбарства. Ако председник лаже, варају и многи други. Али ако се неко радује нечијем позиву хитној помоћи, питање није више о њему, већ о ономе ко се радује.
Вучић је симбол политичког континуитета, али и метеорски громобран за све друштвене фрустрације. Његово здравствено стање не би требало да буде алат за политичку рецку нити повод за брутализацију јавног говора. И није први пут – исто смо гледали када су обољевали или умирали други политичари, глумци, спортисти. Сви који “падну” постају мета поганог друштва које је изгубило основни компас емпатије.
Ово није само питање пристојности. Ово је питање опстанка заједничких вредности. Ако се радујемо туђој болести, нећемо имати здраву ни политику, ни заједницу, ни будућност.
Друштвене мреже неће постати хуманије саме од себе. Потребна је одговорност – како медијска, тако и лична. Јер данас је Вучић, а сутра неко други. И кад сви забораве да смо људи – болест више није само физичка. Она постаје системска, пише Борба.
