Зашто покушај обојене револуције у Србији (не) личи на све друге? Мало Брисел, мало Русија, мало анархија

Срби су, уосталом, одувек волели да иду укриво у односу на остатак Европе. Док су други напуштали социјализам, ми смо у њему тражили будућност. Док су комшије слепо следиле Стаљина, ми смо правили сопствени пут и тражили савезнике у Индији или Египту. Зато и није изненађење што и домаћи покушај „обојене револуције“ не личи ни на један други – он је хибридан, готово гротескни драгуљ у политичкој историји Источне Европе.

Управо та посебност поставља питање: шта разликује догађаје у Србији, од децембра 2024. до данас, од обојених преврата у Украјини, Грузији, Белорусији или Русији? Да бисмо на то одговорили, потребно је најпре подсетити се које су то заједничке црте свих обојених револуција, а затим упоредити колико се наша ситуација у њих уклапа – или од њих драстично одступа.

Оно што спаја све претходно наведене покушаје обојених револуција, ван Србије, јесу естетика, идеологија и методологија.

Естетика, то јест декорација ових покрета, готово увек је била либерална, често и отворено антинационална. У Русији и Белорусији, на пример, демонстранти су користили алтернативне, опозиционе заставе — беле, историјске, царистичке, регионалне — које су биле свесно супротстављене државним симболима, а понекад и симболима целокупног националног идентитета. Те нове боје нису биле само декорација, већ и порука — отпор државном континуитету.

Сличан образац виђен је и код нас. Сетимо се домаће верзије те појаве, из августа, када су у Новом Саду активисти буквално кренули у рат против заставе Србије, називајући је "СНС тробојком" и захтевајући њено уклањање са јавних фасада. Тиме је државна застава постала политички таргет — баш као што су у другим земљама постајале симболом режима, па чак и нелегитимним објектом мржње. Оваква естетика, иако на први поглед тривијална, игра кључну улогу у симболичком разбијању државног јединства и заједничког идентитета.

Додатно, у Русији су се чули и конкретни предлози за фрагментацију земље, називајући је "империјалном конструкцијом". Разни активисти, често из кругова невладиних организација или академских структура подржаних из иностранства, отворено су предлагали поделу Русије на десетине нових државица — од Урала до Татарстана, од Далеког истока до Северног Кавказа.

Ова логика резонује и са неким појавама у Србији. У Новом Саду, унутар дела покрета који себе називају "блокадерима", јавиле су се изјаве о потреби за "десрбизацијом Војводине", као и отворено кокетирање са идејом културне и политичке аутономије која у себи носи сепаратистички потенцијал. Иако у блажем тону, механизам је исти — делегитимизација националног идентитета у име некакве вишенационалне, наводно прогресивне алтернативе.

Идеологија ових покрета често делује мутно и нејасно, али заправо садржи јасне елементе — пре свега проевропску, прозападну оријентацију. Међутим, проблем настаје у споју декларативног либерализма и стварних актера који те револуције спроводе. У Украјини је, примера ради, либерална про-ЕУ елита користила уличне формације екстремне деснице, укључујући и озлоглашени Азов батаљон, као ударну песницу. Дакле, идеолошка фасада често не одговара стварним политичким средствима.

У свим тим државама, од Украјине до Грузије, видели смо истицање застава Европске Уније и НАТО пакта као својеврсних светиња покрета. Те заставе нису биле само декор — биле су политички манифест.

Код домаћих блокадера та амбиваленција је још уочљивија. Они често путују у Брисел и позивају се на европске вредности, али истовремено на протестима не дозвољавају истицање застава ЕУ, нити отворено признају прозападну оријентацију. Истовремено осуђују и Русију и Запад, што додатно доприноси осећају идеолошке конфузије. Но та конфузија није знак непостојања идеологије — већ знак стратегије. Избегавање јасног позиционирања служи прикривању правих циљева, и оставља простор за манипулацију јавним мњењем.

Методологија је можда и најинтересантнији део.

У класичним обојеним револуцијама, основна оперативна идеја је улазак и заузимање кључних државних институција — скупштина, општинских зграда, министарстава, полицијских станица. Циљ је стварање слике институционалног распада, коју међународна јавност затим користи за делегитимизацију власти. Ти протести су обично имали формалне вође, са именом, презименом, јавним говорима и политичким амбицијама. Знало се ко води, ко преговара, и ко носи одговорност.

Код наших блокадера тај модел је изокренут. Уместо заузимања формалних државних институција, главни фокус је на факултетима — симболима образовања и "критичке мисли". Међутим, иза тог идеалистичког слоја крије се веома циљана стратегија: факултети нису само зграде, већ места симболичке моћи и комуникације са младима. Заузимањем факултета шаље се порука интелектуалног бунта, иако је суштина иста — окупација простора и изазивање хаоса, али и контрола над будућим нараштајима.

Још једна разлика је у руковођењу. Уместо препознатљивих лидера, код нас доминира модел тзв. пленума — неформалних, тајних састанака иза затворених врата, често без имена и презимена. Тиме се избегава лична одговорност и јавна дебата, а моћ се концентрише у рукама малог броја људи из сенке.

Упркос тим разликама, методолошке сличности су бројне: поруке на новчаницама (као средство виралне пропаганде), пароле попут "Ко не скаче тај је ћаци" (преузете директно из источноевропских протеста), фазно ескалирање насиља, сукоби са полицијом, гоњење политичких противника испред њихових домова, па чак и паљење просторија странака. Све су то препознатљиве етапе из сценарија обојених револуција.

Шта онда чини наше блокадере толико другачијима?

На првом месту то је синтеза свих покрета која није постојала на истоку. Пленуми, анонимност, анархистичке методе организовања — све то упарено са елементима које бисмо пре приписали либералним, студентским протестима са Запада. Имамо спонтане перформансе, насилно спаљивање имовине, уметничке акције, позиве на укидање традиционалних институција, а истовремено се користи иконографија везана за „народ“, „сељака“, „радника“, и „домовину“. Ова мешавина неодољиво подсећа на културни производ настао на интернету — "мим" идеологију са Инстаграма, где симболи мењају значење у зависности од тренутне потребе и публике.

Друга посебност јесте одбијање идентификације. И док су протести у Украјини имали Мајдан, у Грузији Русе, а у Белорусији опозициону лидерку Тихановску, код нас све остаје замагљено. Не зна се ко тачно води, ко одлучује, а свака особа која се појави у јавности бива брзо нападнута као „превише истакнута“ и уклоњена, складно анархизму. Ова хоризонталност, иако споља делује као демократија, је једна прикривена манипулација, где се стварна моћ сели иза затворених Телеграм група и Twitter налога без имена и презимена.

И најзад, трећа посебност — однос према држави. У већини обојених револуција, циљ је био свргавање режима и замена новим, по правилу проевропским и проамеричким. Код наших блокадера, циљ се чини апстрактнијим — желе власт али не и одговорност. Не нуде јасан програм. Више личе на деструктивни импулс друштва које не зна шта хоће, али зна шта неће. То је бес без краја и почетка, али са великом дозом моралне надмоћности. Жедни су власти али нису спремни нити да пруже програм, нити да предложе људе који би га спровели, али су за своју супериорност спремни да запале живе људе и да шаљу малолетнике као коњицу.

Зато је домаћи покушај обојене револуције заиста јединствен у Источној Европи. Није покушај имитације Запада, нити сасвим отворени позив страном фактору. То је више културни него заправо политички покрет. Више друштвена драма, него стратешка операција. И баш због тога је и опаснији и тужнији. Јер ако знаш шта ти је циљ, макар и погрешан, имаш правац. Овде правца нема — само пламен који тражи шта ће следеће да прогута. 

Можда је то наша специфичност. Да не умемо да будемо ни колонија ни империја, ни бунтовни ни послушни, већ само вечити изузетак. Експеримент "Србија".