Zašto pokušaj obojene revolucije u Srbiji (ne) liči na sve druge? Malo Brisel, malo Rusija, malo anarhija

Srbi su, uostalom, oduvek voleli da idu ukrivo u odnosu na ostatak Evrope. Dok su drugi napuštali socijalizam, mi smo u njemu tražili budućnost. Dok su komšije slepo sledile Staljina, mi smo pravili sopstveni put i tražili saveznike u Indiji ili Egiptu. Zato i nije iznenađenje što i domaći pokušaj „obojene revolucije“ ne liči ni na jedan drugi – on je hibridan, gotovo groteskni dragulj u političkoj istoriji Istočne Evrope.

Upravo ta posebnost postavlja pitanje: šta razlikuje događaje u Srbiji, od decembra 2024. do danas, od obojenih prevrata u Ukrajini, Gruziji, Belorusiji ili Rusiji? Da bismo na to odgovorili, potrebno je najpre podsetiti se koje su to zajedničke crte svih obojenih revolucija, a zatim uporediti koliko se naša situacija u njih uklapa – ili od njih drastično odstupa.

Ono što spaja sve prethodno navedene pokušaje obojenih revolucija, van Srbije, jesu estetika, ideologija i metodologija.

Estetika, to jest dekoracija ovih pokreta, gotovo uvek je bila liberalna, često i otvoreno antinacionalna. U Rusiji i Belorusiji, na primer, demonstranti su koristili alternativne, opozicione zastave — bele, istorijske, carističke, regionalne — koje su bile svesno suprotstavljene državnim simbolima, a ponekad i simbolima celokupnog nacionalnog identiteta. Te nove boje nisu bile samo dekoracija, već i poruka — otpor državnom kontinuitetu.

Sličan obrazac viđen je i kod nas. Setimo se domaće verzije te pojave, iz avgusta, kada su u Novom Sadu aktivisti bukvalno krenuli u rat protiv zastave Srbije, nazivajući je "SNS trobojkom" i zahtevajući njeno uklanjanje sa javnih fasada. Time je državna zastava postala politički target — baš kao što su u drugim zemljama postajale simbolom režima, pa čak i nelegitimnim objektom mržnje. Ovakva estetika, iako na prvi pogled trivijalna, igra ključnu ulogu u simboličkom razbijanju državnog jedinstva i zajedničkog identiteta.

Dodatno, u Rusiji su se čuli i konkretni predlozi za fragmentaciju zemlje, nazivajući je "imperijalnom konstrukcijom". Razni aktivisti, često iz krugova nevladinih organizacija ili akademskih struktura podržanih iz inostranstva, otvoreno su predlagali podelu Rusije na desetine novih državica — od Urala do Tatarstana, od Dalekog istoka do Severnog Kavkaza.

Ova logika rezonuje i sa nekim pojavama u Srbiji. U Novom Sadu, unutar dela pokreta koji sebe nazivaju "blokaderima", javile su se izjave o potrebi za "desrbizacijom Vojvodine", kao i otvoreno koketiranje sa idejom kulturne i političke autonomije koja u sebi nosi separatistički potencijal. Iako u blažem tonu, mehanizam je isti — delegitimizacija nacionalnog identiteta u ime nekakve višenacionalne, navodno progresivne alternative.

Ideologija ovih pokreta često deluje mutno i nejasno, ali zapravo sadrži jasne elemente — pre svega proevropsku, prozapadnu orijentaciju. Međutim, problem nastaje u spoju deklarativnog liberalizma i stvarnih aktera koji te revolucije sprovode. U Ukrajini je, primera radi, liberalna pro-EU elita koristila ulične formacije ekstremne desnice, uključujući i ozloglašeni Azov bataljon, kao udarnu pesnicu. Dakle, ideološka fasada često ne odgovara stvarnim političkim sredstvima.

U svim tim državama, od Ukrajine do Gruzije, videli smo isticanje zastava Evropske Unije i NATO pakta kao svojevrsnih svetinja pokreta. Te zastave nisu bile samo dekor — bile su politički manifest.

Kod domaćih blokadera ta ambivalencija je još uočljivija. Oni često putuju u Brisel i pozivaju se na evropske vrednosti, ali istovremeno na protestima ne dozvoljavaju isticanje zastava EU, niti otvoreno priznaju prozapadnu orijentaciju. Istovremeno osuđuju i Rusiju i Zapad, što dodatno doprinosi osećaju ideološke konfuzije. No ta konfuzija nije znak nepostojanja ideologije — već znak strategije. Izbegavanje jasnog pozicioniranja služi prikrivanju pravih ciljeva, i ostavlja prostor za manipulaciju javnim mnjenjem.

Metodologija je možda i najinteresantniji deo.

U klasičnim obojenim revolucijama, osnovna operativna ideja je ulazak i zauzimanje ključnih državnih institucija — skupština, opštinskih zgrada, ministarstava, policijskih stanica. Cilj je stvaranje slike institucionalnog raspada, koju međunarodna javnost zatim koristi za delegitimizaciju vlasti. Ti protesti su obično imali formalne vođe, sa imenom, prezimenom, javnim govorima i političkim ambicijama. Znalo se ko vodi, ko pregovara, i ko nosi odgovornost.

Kod naših blokadera taj model je izokrenut. Umesto zauzimanja formalnih državnih institucija, glavni fokus je na fakultetima — simbolima obrazovanja i "kritičke misli". Međutim, iza tog idealističkog sloja krije se veoma ciljana strategija: fakulteti nisu samo zgrade, već mesta simboličke moći i komunikacije sa mladima. Zauzimanjem fakulteta šalje se poruka intelektualnog bunta, iako je suština ista — okupacija prostora i izazivanje haosa, ali i kontrola nad budućim naraštajima.

Još jedna razlika je u rukovođenju. Umesto prepoznatljivih lidera, kod nas dominira model tzv. plenuma — neformalnih, tajnih sastanaka iza zatvorenih vrata, često bez imena i prezimena. Time se izbegava lična odgovornost i javna debata, a moć se koncentriše u rukama malog broja ljudi iz senke.

Uprkos tim razlikama, metodološke sličnosti su brojne: poruke na novčanicama (kao sredstvo viralne propagande), parole poput "Ko ne skače taj je ćaci" (preuzete direktno iz istočnoevropskih protesta), fazno eskaliranje nasilja, sukobi sa policijom, gonjenje političkih protivnika ispred njihovih domova, pa čak i paljenje prostorija stranaka. Sve su to prepoznatljive etape iz scenarija obojenih revolucija.

Šta onda čini naše blokadere toliko drugačijima?

Na prvom mestu to je sinteza svih pokreta koja nije postojala na istoku. Plenumi, anonimnost, anarhističke metode organizovanja — sve to upareno sa elementima koje bismo pre pripisali liberalnim, studentskim protestima sa Zapada. Imamo spontane performanse, nasilno spaljivanje imovine, umetničke akcije, pozive na ukidanje tradicionalnih institucija, a istovremeno se koristi ikonografija vezana za „narod“, „seljaka“, „radnika“, i „domovinu“. Ova mešavina neodoljivo podseća na kulturni proizvod nastao na internetu — "mim" ideologiju sa Instagrama, gde simboli menjaju značenje u zavisnosti od trenutne potrebe i publike.

Druga posebnost jeste odbijanje identifikacije. I dok su protesti u Ukrajini imali Majdan, u Gruziji Ruse, a u Belorusiji opozicionu liderku Tihanovsku, kod nas sve ostaje zamagljeno. Ne zna se ko tačno vodi, ko odlučuje, a svaka osoba koja se pojavi u javnosti biva brzo napadnuta kao „previše istaknuta“ i uklonjena, skladno anarhizmu. Ova horizontalnost, iako spolja deluje kao demokratija, je jedna prikrivena manipulacija, gde se stvarna moć seli iza zatvorenih Telegram grupa i Twitter naloga bez imena i prezimena.

I najzad, treća posebnost — odnos prema državi. U većini obojenih revolucija, cilj je bio svrgavanje režima i zamena novim, po pravilu proevropskim i proameričkim. Kod naših blokadera, cilj se čini apstraktnijim — žele vlast ali ne i odgovornost. Ne nude jasan program. Više liče na destruktivni impuls društva koje ne zna šta hoće, ali zna šta neće. To je bes bez kraja i početka, ali sa velikom dozom moralne nadmoćnosti. Žedni su vlasti ali nisu spremni niti da pruže program, niti da predlože ljude koji bi ga sproveli, ali su za svoju superiornost spremni da zapale žive ljude i da šalju maloletnike kao konjicu.

Zato je domaći pokušaj obojene revolucije zaista jedinstven u Istočnoj Evropi. Nije pokušaj imitacije Zapada, niti sasvim otvoreni poziv stranom faktoru. To je više kulturni nego zapravo politički pokret. Više društvena drama, nego strateška operacija. I baš zbog toga je i opasniji i tužniji. Jer ako znaš šta ti je cilj, makar i pogrešan, imaš pravac. Ovde pravca nema — samo plamen koji traži šta će sledeće da proguta. 

Možda je to naša specifičnost. Da ne umemo da budemo ni kolonija ni imperija, ni buntovni ni poslušni, već samo večiti izuzetak. Eksperiment "Srbija".