БОЈАНА (21) СЕ ИЗБОРИЛА СА ТУМОРОМ: Њена исповест свима ће дати вољу за животом (ФОТО)

- Био је март 2008. године када сам на школском часу приметила сметње на оку. Одмах сам отишла на преглед на којем није уврђен никакав проблем осим мале упале синуса. Након два месеца, отишла сам на контролу и тада је докторка рекла мојој мајци да није нешто у реду – рекла је Подгоричанка Бојана Крстовић (21) којој је са 13 година дијагностификован тумор на мозгу.

Период који је уследио после постављања дијагнозе донео је много суза, страхова и неизвесности. Дошла је у Београд наИнститут за мајку и дете где се и суочила са дијагнозом.

- Гледам све око себе и ниједан осмех не могу да измамим. Као да сам у неком анимираном филму. Око мене као да су живе лутке, које неким чудом говоре, неке седе у колицима, а неке као да хоће да крену ка мени. Они личе на духове, немају косу, трепавице и једва се крећу. Шта ћу ја овде? Схватила сам да сам рођена да будем дио тих “лутки”, без косе и трепавица. Помишљала сам да моја родбина и породица неће хтети ни да се поиграју са мном и да брату више нећу бити занимљива јер схватам да ћу да личим на робота – присећа се Бојана најтежих тренутака.

Лекарске прогнозе нису биле добре. Давали су јој један одсто наде за живот. Хемиотерапија и остали третмани веома су тешки за подношење, а већини, према Бојаниним речима и искуству, најтеже пада губитак косе.

– Након сазнања да се због терапије од које опада коса морам ошишати, одмах сам помислила да се више нико неће окренути према мени и да коса неће порасти до полуматуре. Са сваким одсеченим праменом имала сам осећај као да нестаје један по један део мене. Ускоро је услиједио и “хладан туш” у школи у виду чудних коментара и упорних погледа. Дошао је и тренутак кога сам се плашила. Док сам у холу школе стајала дечак у пролазу ми је скинуо мараму са главе и тада сам осетила срам и беспомоћност заједно – прича Бојана са осмехом, јер каже да сада зна колико су то биле неважне ствари.

Она је данас активна чланица удружења Феникс које окупља родитеље деце оболеле од рака и даје допринос сталном причом о значају позитивног става и размишљања о позитивном исходу.

Према њеним речима, важно је стално говорити о томе да статистика иде у прилог деце која су оболела. Она каже да су деца чудесна и да се много боље носе са болешћу него одрасли.

ДЕЦА УМИРУ ОД РАКА, ЉУДИ СУ СТЕРИЛНИ: Ведрана за муке на Балкану криви ЈЕДНУ ОСОБУ!

– Од мог лечења прошло је осам година и добро се осећам. Водим се тиме да у животу треба уживати, а не страховати. Сада завршавам факултет, запослена сам и уживам у сваком дану као да је последњи – испричала је за МНЕ магазин ова храбра девојка.Посебно наглашава значај родитељског позитивног става ако се нађу у оваквој ситуацији са дететом.

- Породица је најважнија у процесу лечења и излечења. Позитиван став и веровање су помогли мени и мојој породици да из те страшне приче изађемо као победници – поручила је на крају.