НИСУ СЕ СМИРИЛИ ДОК НИСУ ИСТЕРАЛИ СРБЕ И ЋИРИЛИЦУ ИЗ ВУКОВАРА: Мучан јубилеј за наш народ у Хрватској - 30 година туге
Године када се српске жртве нису рачунале
Тачно 30 година биће у четвртак 18. новембра откако је у Вуковару после 78 дана крвавих борби умукнуло оружје.
ДОДИКОВА ДЕКЛАРАЦИЈА УЗДРМАЛА БиХ: Република Српска добија војску, Бања Лука постаје главни град!
МИЛО ПОНОВО УХВАЋЕН У АФЕРИ: Нафтни тајкун га одрукао - прање 20 милиона евра тресе Албанију
ВОЗИО НОГАМА, ПА СЕ НАГИЊАО КРОЗ ПАНОРАМА КРОВ! Шокантан снимак - дошло је до несреће (ВИДЕО)
Највећа битка грађанског рата у СФРЈ окончана је предајом хрватских паравојних снага тадашњој регуларној војсци ЈНА.
Из града у којем је чак и ретко које дрво остало неопрљено, кренуле су две колоне избеглица - једна према Београду, друга према Загребу. Процене и још увек непотпуни пописи говоре да је у Вуковару било око 3.000 жртава и мноштво рањеника.
Према попису из 1991. године, у самом граду који је живео од чувене Фабрике "Борово" са 21.000 запослених, било је 14.425 (32,3 одсто) Срба, Југословена 4.355 (9,7 одсто), а Хрвата 21.065 (47,1 одсто).
На првим демократским изборима за парламент Хрватске 1990. године у Вуковару и околини Туђманов ХДЗ претрпео је тежак пораз од Савеза комуниста Ивице Рачана. Пораз је Туђман тешко поднео што је јасно било из његове бесне изјаве: "Запамтит ће ме црвени Вуковар".
Већ наредне 1991. у априлу је избио први сукоб, и то у Борову Селу, у којем и тада и данас Срби чине већину од 98 процената. Минирана је српска кафана "Крајишник", а 1. маја 1991. свирепо је убијен старац Стеван Инић у Бршадину.
Истог дана припадници хрватских паравојних формација, обучени у полицијске униформе, напали су мештане Борова Села јер су поводом Празника рада истакли југословенску заставу на згради Месне заједнице. Локалци су их спречили да заставу скину и отерали из села.
Сутрадан, 2. маја, у Борово Село кренула је колона возила и један аутобус наоружани "редарственицима." Одмах по доласку у центар Борова насумично су отворили ватру, убили једног старца који је пред месном заједницом читао новине и ранили неколико људи.
Месецима пре него што се рат у Вуковару распламсао, паравојне снаге Томислава Мерчепа ликвидирале су близу 200 виђенијих Срба у Вуковару. Убијани су ноћу, мучки, а њихови лешеви махом су бацани у реку. Мерчеп, тадашњи секретар за народну одбрану у Вуковару, још у марту је делио оружје Хрватима.
Претходно је Скупштина општине Вуковар, у којој су већина били Срби и пројугословенски оријентисани Хрвати, одбила да прихвати нови Устав Хрватске којим су Срби изгубили статус конститутивног народа и постали национална мањина. Због тога је хрватска влада наоружавала паравојне снаге као резервну полицију, да би осигурала превласт на терену.
Јуна 1991. Хрватска је прогласила независност и отцепила се од СФРЈ. Српски народ у Хрватској се оштро побунио против овог чина.
Мировним споразумом у Ердуту, потписаним 12. новембра 1995. (две недеље пре Дејтонског мировног споразума), договорено је да се Сремско-барањска област постепено врати у границе Хрватске. То се и догодило, 1998. године.
У минулих тридесетак година вуковарске зграде су обновљене, али живот и даље само тиња. Многи су се раселили на "различите" стране, јер привреда никада није заживела. Они који су остали раде углавном у државним предузећима, на којима је ретко која ћирилична табла остала нетакнута. После Срба и српско писмо прогнано је из Вуковара.
Неки од преосталих Срба, али и поједини Хрвати, кажу да се Загреб сети Вуковара тек сваког 18. новембра када "бранитељи" долазе у поход овом граду. Срби тог дана углавном не излазе на улицу. Остају да тихују у својим кућама.