Исповест бившег радника злогласног старачког дома у Тузли: Бубашвабе су свуда, чак и у пеленама пацијената, услови су нехумани. Могло је бити више мртвих!

Ирфан Салкић био је део особља Дома пензионера у Тузли, који је након завршене обуке за неговатеља дошао у ту установу на практичну наставу. 

После пожара који је однео животе 13 штићеника Дома, ситуација је почела да се разоткрива, а Салкић је храбро одлучио да за „Аваз“ проговори о условима рада и смештаја које је затекао.

Бубашвабе у пеленама 

 - Пред сам долазак наше групе у Дом пензионера, месец дана су нас припремали предавачи и бивша директорка Црвеног крста ТК, говорећи нам да су тамошњи услови катастрофални, да има бубашваба. Чак је моја комшиница одустала од обуке јер је првог радног дана мењала пелену штићеници и у њој нашла бубашвабу. Речено нам је да све што видимо и све што се буде дешавало мора да остане тајна, такво је правило, у супротном ћемо остати без дипломе - почиње своју причу Салкић.

Каже да су били млади и да нису ни слутили шта их чека. 

Уместо планирана три месеца, Салкић и део групе која је почела радити у исто време остали су чак девет месеци, јер им је било жао штићеника који су пролазили кроз гнусне ствари.

- Господин Бакаловић, да га тако назовемо, један обичан људски отпад, нечовек, све време је одбијао сваку критику или било шта што би могло помоћи тим јадним људима. На све му се указивало, буквално на све. Не постоје основни услови за рад. Катетери се пацијентима мењају голим рукама, пресвлаче се и купају такође голоруки. Пацијенти немају пешкире ни марамице, хигијена је катастрофална - огорчено прича Салкић.

Додаје да су први и други спрат Дома пензионера резервисани за пацијенте „више класе“.

- Тим пацијентима не смете да уђете у собу. Имају посебан јеловник. На четвртом, петом, шестом и седмом спрату смештени су најтежи пацијенти, углавном они чије су породице у иностранству. А постоји и једна соба која заиста изгледа сређено - као нека репрезентативна соба. Посете се морају строго најавити, а једини разлог је тај да се пацијент, уколико је у лошем стању, пребаци у ту пристојну собу како би посетиоци видели да је, наводно, све у реду. Одговорно тврдим да су пацијенти злостављани, одговорно тврдим да хигијена није достојна ни пса луталице, а камоли човека - рекао је Салкић за "Аваз".

Поткрадање пацијената

Додаје да им је Бакаловић претио када је њих шест приправника стало испред његове канцеларије како би тражили да се бар набаве вентилатори за штићенике, јер пацијенти тада нису имали чак ни завесе на прозорима.

- Видели смо да су вентилатори коштали око 13 марака и молили смо га да их купи. Чекали смо га два сата испред канцеларије, док је он усред радног времена седео у кафићу. Када смо га коначно сачекали, рекао нам је да можемо остати без диплома ако се наставимо мешати у његов посао. Тај дом горе је хорор - навео је Салкић.

Присетио се и пацијенткиње која је једном приликом клекла на колена и молила га да је изведе напоље да удахне ваздуха, јер годинама није изашла напоље.

- Такође, на самом почетку рада, пратио сам једну пацијенткињу на Градину у санитетском возилу. Имала је плућну емболију, била је пуна воде. Када сам се вратио у Дом, сазнао сам да је умрла, а затим ме главна сестра питала где су јој ствари. Тада је настао хаос - медицинска сестра ме напала јер јој нисам скинуо златни крст и златну наруквицу - испричао је.

Одговорно тврди да се од пацијената масовно краде, од гардеробе, накита па све до хране коју им донесу чланови породице.

- Строго нам је било забрањено да, на пример, када неко донесе дињу, исечемо пацијенту комад. Породица донесе храну, све стоји на ноћном ормарићу, а када оду, сачека се сат времена након чега нас пошаљу да идемо чистити, док оне у четири сата излазе с посла с пуним цегерима - открива за "Аваз" Салкић.

Агресиван приступ

Пацијенти су, тврди он, били злостављани на различите начине, а приступ им је увек био агресиван.

- Ако је пацијент дементан, на пример, и одбије да једе, не постоји никакав благ приступ. Такви пацијенти су увек остајали гладни. Нисмо смели дуго да се задржавамо код пацијената јер нас је било премало, колико се сећам, око шест неговатеља на 100 пацијената. Једном смо се договорили с једном колегиницом, која је живела на селу, да направи питу и донесе пацијентима - присећа се Салкић кроз тугу.

Салкић је на крају рекао да му је једина жеља да се нешто промени.

- Са тим људима сам провео део младости и заиста ме потресло све што се догодило, али искрено, с обзиром на то како се горе ради, изненађујуће је што нема још више мртвих - закључио је.

Репрезентативни спратови

На питање новинара "Аваза" зашто су непокретни и тешко болесни пацијенти били смештени на шестом и седмом спрату, одговорио је да је све ствар презентације Дома.

- На првом спрату сте имали пацијенте који то заправо нису, већ штићенике Дома. Углавном су њихове породице биле на високим функцијама или познате личности. Неговатељима је било строго забрањено да улазе у њихове собе, о њима се стриктно бринуло медицинско особље, а чак су и хигијеничарке имале посебна средства за чишћење тих соба. То је репрезентативни спрат, јер свако ко уђе и види то, помисли да је све у реду - рекао је Салкић.

Извор: Србија Данас/Аваз