Ispovest bivšeg radnika zloglasnog staračkog doma u Tuzli: Bubašvabe su svuda, čak i u pelenama pacijenata, uslovi su nehumani. Moglo je biti više mrtvih!
Prvi i drugi sprat zloglasnog Doma penzionera u Tuzli, u kome je u požaru stradalo 13 štićenika, rezervirani su za pacijente "više klase".
Irfan Salkić bio je deo osoblja Doma penzionera u Tuzli, koji je nakon završene obuke za negovatelja došao u tu ustanovu na praktičnu nastavu.
Posle požara koji je odneo živote 13 štićenika Doma, situacija je počela da se razotkriva, a Salkić je hrabro odlučio da za „Avaz“ progovori o uslovima rada i smeštaja koje je zatekao.
Bubašvabe u pelenama
- Pred sam dolazak naše grupe u Dom penzionera, mesec dana su nas pripremali predavači i bivša direktorka Crvenog krsta TK, govoreći nam da su tamošnji uslovi katastrofalni, da ima bubašvaba. Čak je moja komšinica odustala od obuke jer je prvog radnog dana menjala pelenu štićenici i u njoj našla bubašvabu. Rečeno nam je da sve što vidimo i sve što se bude dešavalo mora da ostane tajna, takvo je pravilo, u suprotnom ćemo ostati bez diplome - počinje svoju priču Salkić.
Kaže da su bili mladi i da nisu ni slutili šta ih čeka.
Umesto planirana tri meseca, Salkić i deo grupe koja je počela raditi u isto vreme ostali su čak devet meseci, jer im je bilo žao štićenika koji su prolazili kroz gnusne stvari.
- Gospodin Bakalović, da ga tako nazovemo, jedan običan ljudski otpad, nečovek, sve vreme je odbijao svaku kritiku ili bilo šta što bi moglo pomoći tim jadnim ljudima. Na sve mu se ukazivalo, bukvalno na sve. Ne postoje osnovni uslovi za rad. Kateteri se pacijentima menjaju golim rukama, presvlače se i kupaju takođe goloruki. Pacijenti nemaju peškire ni maramice, higijena je katastrofalna - ogorčeno priča Salkić.
Dodaje da su prvi i drugi sprat Doma penzionera rezervisani za pacijente „više klase“.
- Tim pacijentima ne smete da uđete u sobu. Imaju poseban jelovnik. Na četvrtom, petom, šestom i sedmom spratu smešteni su najteži pacijenti, uglavnom oni čije su porodice u inostranstvu. A postoji i jedna soba koja zaista izgleda sređeno - kao neka reprezentativna soba. Posete se moraju strogo najaviti, a jedini razlog je taj da se pacijent, ukoliko je u lošem stanju, prebaci u tu pristojnu sobu kako bi posetioci videli da je, navodno, sve u redu. Odgovorno tvrdim da su pacijenti zlostavljani, odgovorno tvrdim da higijena nije dostojna ni psa lutalice, a kamoli čoveka - rekao je Salkić za "Avaz".
Potkradanje pacijenata
Dodaje da im je Bakalović pretio kada je njih šest pripravnika stalo ispred njegove kancelarije kako bi tražili da se bar nabave ventilatori za štićenike, jer pacijenti tada nisu imali čak ni zavese na prozorima.
- Videli smo da su ventilatori koštali oko 13 maraka i molili smo ga da ih kupi. Čekali smo ga dva sata ispred kancelarije, dok je on usred radnog vremena sedeo u kafiću. Kada smo ga konačno sačekali, rekao nam je da možemo ostati bez diploma ako se nastavimo mešati u njegov posao. Taj dom gore je horor - naveo je Salkić.
Prisetiо se i pacijentkinje koja je jednom prilikom klekla na kolena i molila ga da je izvede napolje da udahne vazduha, jer godinama nije izašla napolje.
- Takođe, na samom početku rada, pratio sam jednu pacijentkinju na Gradinu u sanitetskom vozilu. Imala je plućnu emboliju, bila je puna vode. Kada sam se vratio u Dom, saznao sam da je umrla, a zatim me glavna sestra pitala gde su joj stvari. Tada je nastao haos - medicinska sestra me napala jer joj nisam skinuo zlatni krst i zlatnu narukvicu - ispričao je.
Odgovorno tvrdi da se od pacijenata masovno krade, od garderobe, nakita pa sve do hrane koju im donesu članovi porodice.
- Strogo nam je bilo zabranjeno da, na primer, kada neko donese dinju, isečemo pacijentu komad. Porodica donese hranu, sve stoji na noćnom ormariću, a kada odu, sačeka se sat vremena nakon čega nas pošalju da idemo čistiti, dok one u četiri sata izlaze s posla s punim cegerima - otkriva za "Avaz" Salkić.
Agresivan pristup
Pacijenti su, tvrdi on, bili zlostavljani na različite načine, a pristup im je uvek bio agresivan.
- Ako je pacijent dementan, na primer, i odbije da jede, ne postoji nikakav blag pristup. Takvi pacijenti su uvek ostajali gladni. Nismo smeli dugo da se zadržavamo kod pacijenata jer nas je bilo premalo, koliko se sećam, oko šest negovatelja na 100 pacijenata. Jednom smo se dogovorili s jednom koleginicom, koja je živela na selu, da napravi pitu i donese pacijentima - priseća se Salkić kroz tugu.
Salkić je na kraju rekao da mu je jedina želja da se nešto promeni.
- Sa tim ljudima sam proveo deo mladosti i zaista me potreslo sve što se dogodilo, ali iskreno, s obzirom na to kako se gore radi, iznenađujuće je što nema još više mrtvih - zaključio je.
Reprezentativni spratovi
Na pitanje novinara "Avaza" zašto su nepokretni i teško bolesni pacijenti bili smešteni na šestom i sedmom spratu, odgovorio je da je sve stvar prezentacije Doma.
- Na prvom spratu ste imali pacijente koji to zapravo nisu, već štićenike Doma. Uglavnom su njihove porodice bile na visokim funkcijama ili poznate ličnosti. Negovateljima je bilo strogo zabranjeno da ulaze u njihove sobe, o njima se striktno brinulo medicinsko osoblje, a čak su i higijeničarke imale posebna sredstva za čišćenje tih soba. To je reprezentativni sprat, jer svako ko uđe i vidi to, pomisli da je sve u redu - rekao je Salkić.
Izvor: Srbija Danas/Avaz
