ИСПОВЕСТ ДАМИРА КОЈЕМ ЈЕ МАЈКА УБИЈЕНА У "ОЛУЈИ": Никога за то нису осудили, а сада од нас деце, траже новац за судске трошкове!
Поред пута на адресу Дамира Пуноша у Добропољицима, недалеко од Бенковца, стигла је опомена пред утужење с Општинског државног тужилаштва у Загребу, којом се од Пуноша, његове браће и сестре, потражује, под претњом силе, подмирење судских трошкова у укупном износу од 109.200 куна.
Одавно сви знамо да право и правда нису синоними, да каткад по својим импликацијама иду у дијаметрално супротним смеровима. Али, да вам убију мајку, непокретну, болесну старицу, убицу пусте на слободу, а од вас, јер сте се жалили на пресуду, траже да подмирите преко 100 хиљада куна судских трошкова, е то се заиста чини крајње бизарно и неправедно. Али је законито. И ту се за суд, за праву државу, све завршава. А за породицу Пунош из Добропољаца код Бенковца нова голгота почиње…
РАСПАД СИСТЕМА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ: Милановић ударио на министра, сукоб постаје све озбиљнији
"ДАН Д" ЗА СКОПЉЕ И СЕВЕРНУ МАКЕДОНИЈУ: Данас други круг локалних избора, биралишта отворена
ШТА ЈЕ АМФИЛОХИЈЕ ГОВОРИО О КОРОНИ? Његова порука ће вас натерати да се добро замислите
Хицима на непокретну старицу…
Пуношевима је, наиме, у Олуји убијена мајка Драгиња, болесна, непокретна старица која је остала сама у кући, одбила поћи у непознато са својом децом, рачунајући да би путем умрла, њима само на терет била, а до циља ионако не би стигла. Није ни овако. Осим ако се смрт не сматра коначним циљем свих нас. Она је до свог коначног одредишта стигла насилним путем. Убијена је с неколико метака, чији се трагови и данас виде на зиду куће, док је непомично лежала на мадрацу под надстрешницом, уверена да се нема чега бојати, јер претња никоме није била. Надала се сестри Аници, мислила је да ће њих две те тешке дане ратне завршнице лакше пребродити. Аницу није дочекала…
- Средњи брат Сретомир остао је задњи у кући, покушавао је наговорити, хтео је сести на фрезу, али мајка за то није желела ни да чује. - Где ћу, к врагу, умрећу по путу - говорила је, одлучна да из своје куће не иде нигде. Била је болесна, имала је карцином материце, ишла је на зрачење у Ријеку, повремено је морала примати крв и ми смо јој је, синови, давали све док није заратило, а тада више није било могуће. Кад је почела Олуја, кренули смо с колоном према Србији, нико нам није ништа говорио, ни куд ћемо, ни до кад ћемо тамо бити. И тако смо стигли до Србије. Мајку је у кући, под надстрешницом, где смо је и оставили, нашао комшија Живко Борак. Живео је у Задру, али је у Гошићу имао стару кућу, и кад је војска у Олуји прошла, одлучио је да обиђе своју старину, а онда и комшије, да види је ли ико остао. Драгињу је нашао мртву под стрехом и покрио…
Дамир је с браћом и сестром покушавао преко Црвеног крста Србије добити информације о мајци, али без успеха. О њеној удбини прва је сазнања добио тек у јуну 2001. кад се вратио кући из Србије. Један дан, таман у дворишту тукао бајаме, на врата му дође инспектор Јошко Ферара из Водица и пита га с ким је ту. Ни са ким, сам сам, вели Дамир. И онда му Ферара исприча све што је у истрази откривено…
Ослобађајућа пресуда за Шиндију, доказа нема…
Полиција је за мајчино убиство теретила припадника 113. шибенске бригаде Хрватске војске Мату Шиндију из Бибиња код Задра. Због злочина над српским цивилима, у августу 1995., на информативни разговор су позван Шиндија и његов комшија Н.Л., обојица једва пунолетни, а теретило их се и за злочине у Вариводама и Гошићу где је непосредно након војне акције Олуја убијено чак 16, махом старијих, српских цивила на њиховом кућном прагу. Н.Л. је пуштен кући, а Шиндија је, како је писао Задарски лист у априлу 2013., с још четворо субораца процесуиран на Жупанијском суду у Шибенику 2001. под оптужбом да је као припадник 113. бригаде починио ратни злочин против цивилног становништва у засеоцима Надовезе и Добропољци. У оптужници се наводило да је средином августа 1995. у месту Лашковица, у засеоку Надовезе затекао 85-годишњу Милку и њену 50-годишњу ћерку Даницу Булаја и усмртио их пуцајући из пушкомитраљеза. А након тога да је у месту Добропољци, у засеоку Пуноши, у дворишту куће затекао старицу Драгињу Пунош и усмртио је на једнако бруталан начин. Шиндија је у судском поступку ослобођен кривице, иако је током истраге злочин чак и признао, како каже Дамир, син убијене Драгиње, позивајући се на наводе инспектора Фераре, али злочин није доказан. Суђење је, након уложене жалбе на пресуду, пребачено из Шибеника у Задар, с истим исходом, а напослетку је ослобађајућу пресуду за Шиндију, у недостатку доказа потврдио и Врховни суд.
А како су Пуноши изгубили парницу, суд је од њих потраживао подмирење судских трошкова. Били су поново шокирани…
Кад је имао само 37 година, бивши припадник 113. шибенске бригаде пронађен је мртав у својој кући у Бибињама. Спекулисало се свашта о узроцима смрти, док на задарској Патологији није утврђено да је умро природном смрћу, јер је дошло до престанка рада срца…
Концерти за одбрану "хероја, а не злочинца"
Сећа се Дамир како му је долазила полиција док се водио поступак, како су радили реконструкцију злочина на лицу места, како су у то време аутобуси и задарска Калеларга били облепљени Шиндијиним сликама под којима је писало "херој, а не злочинац", како су одржавани хуманитарни концерти на којима је певала Дорис Драговић, а сав приход од улазница ишао је за његову одбрану… И одбрањен је. За Драгињу није било правде.
- Једног дана код кума у Ђеврске дошао је адвокат Лука Шушак, затекао сам се ту и тако смо почели причу о убиству моје мајке, о суђењу које нам, не само да није донело сатисфакцију, него нам прети и финансијским уништењем, и он нам предложи да покренемо поступак, и да ћемо га сигурно добити. Тражио је да му сви, нас четири брата и једна сестра, потпишемо пуномоћ. Покренуо је парницу, ишли смо у Загреб дати исказ, сведоци, који су тог злосретног дана у августу 1995. били са Шиндијом, потврдили су да су се чули пуцњи из дворишта у које је Шиндија ушао и задржао се, а они пошли напред, али ништа није помогло. Поступак је окончан правомоћном пресудом Општинског грађанског суда у Загребу у октобру 2016., потврђен пресудом ЖС у Вараждину у априлу 2017. те пресудом и решењем Врховног суда РХ у фебруару 2021. Пуношима је наложено да накнаде трошак парничног поступка у износу од 109.200 куна, односно, сваки тужитељ по 21.840 куна.
Претња
Осим што су такву пресуду сматрали непоштеном, неправедном, неприхватљивом, неки међу њима, попут Дамира, нису могли ни у теорији пронаћи 21.840 куна да би уплатили држави. Концем августа ове године добили су од Општинског државног тужилаштва у Загребу и опомену пред утужење којом се од њих захтева да у року од 30 дана уплате споменути судски трошак или ће бити проведена присила ради наплате.
- Образложење суда је да убиство није доказано, иако је не један сведок потврдио, каже Дамир, да се тог дана кад је мајка убијена, овде, код нас, пуцало. Осим моје мајке, каже, убијена је и гловонема Петровка Кужет, заправо је запаљена. За њу није ни било никаквог поступка…
Показује нам опсежну документацију, казнену пријаву против Шиндије и осталих, све пресуде. Шиндија је, како стоји у документима, био ухапшен у мају 2001. и доведен у истражни затвор у Шибенику. Његови суборци, који су с њим били у "акцији чишћења терена" након Олује ( И.Б. из Раштевиућа, Г.Ц. из Водица, Ј.С. из Лашковице и Б.Г. из Пркоса ) дали су на суду исказе, а Г.Ц. је потврдио да је у Пуношима, под надстрешницом видио старицу где лежи на мадрацу, да се Шиндија задржао у дворишту, а остали су ишли напред, и зачули пуцње.
-На суду сам, кад су нам пресуђени судски трошкови, рекао да нисмо ништа друго ни очекивали кад те кадија тужи и суди, а сестра Гордана је огорчено додала : “Убили сте нам матер, а сад још оћете и да вам платимо! Суткиња јој је одмах запријетила заштитарима ако се не смири, или новчаном казном- говори нам Дамир. Прича и да им се након свега обратила одвјетница Слађана Чанковић која је требала преузети предмет уколико се жале на пресуду, али нитко од њих више није имао снаге за то. А ни наде да могу ишта постићи. Тражила је да јој дају пуномоћ, али су одбили. – Немамо више ни здравља ни воље, разочарали смо се у тзв. правну државу и нисмо хтјели да нас даље понижавају. А како се нисмо жалили, покренута је оврха- рећи ће потпуно деморализирани Дамир.
Будем ли морао платити, обесићу се!
Од Пуноша је затражено да попуне обрасце о имовини коју поседују како би се држава могла наплатити. - Ја сам наследник - сувласник, све сам наследио од оца и матере, али имовина је заједничка. У обрасцу сам написао да је сва наша имовина у Пуношима била запаљена, да сам кућу дигао из пепела, као Феникс. Држим овце, мучим се, покушавам некако преживјети, и ако ми држава то одузме, мени не преостаје ништа него се обесити.
Кад су ушли у поступак, каже, није очекивао да ће добити бог зна какву накнаду за мучки убијену мајку која никад никоме није ништа скривила, али да ће их теретити за судске трошкове и то преко сто хиљада куна, е, то ни у најцрњем сну није слутио.
Први рок од месец дана који им је Тужилаштво одредило није могао и да је хтео испоштовати. Жалио се и добио додатних 15 дана докад је требао доставити порезно уверење за супругу и образац о њеној имовини. Дамирова је супруга Бугарка, већ је седам година с Дамиром у браку, и има , само оно што има и њен супруг. И нови рок је истекао, вели Дамир, и сад нам остаје само чекати с чиме ће нас погодити.
Његов брат Градимир који живи у Аустралији, у Сиднеју, још није добио опомену пред утужење. Имао је прије рата кућу у Задру, у рату је запаљена. Продао је као терен и с тим новцем отишао у Аустралију. Данас је у пензији. Други брат је убијен у рату од "аркановаца", а претили су, открива Дамир, и њему јер није хтео у рат.
На крају је рекао: Платити, нити могу, нити хоћу, радије ћу се обесити. Зар да платим за убиство своје мајке?! Па је ли то могуће у правној држави? Која је то правда и за кога? Каква је то држава која убицама наше мајке није пресудила, а нама, њеној деци, данас још и дере кожу?! Држава за те новце које од нас потражује неће пропасти, а ми хоћемо. Да ми тај новац наплате, био би потпуно уништен!
Заиста, има ли у Хрватској имало правде за Пуношеве?