ISPOVEST DAMIRA KOJEM JE MAJKA UBIJENA U "OLUJI": Nikoga za to nisu osudili, a sada od nas dece, traže novac za sudske troškove!
Pored puta na adresu Damira Punoša u Dobropoljicima, nedaleko od Benkovca, stigla je opomena pred utuženje s Opštinskog državnog tužilaštva u Zagrebu, kojom se od Punoša, njegove braće i sestre, potražuje, pod pretnjom sile, podmirenje sudskih troškova u ukupnom iznosu od 109.200 kuna.
Odavno svi znamo da pravo i pravda nisu sinonimi, da katkad po svojim implikacijama idu u dijametralno suprotnim smerovima. Ali, da vam ubiju majku, nepokretnu, bolesnu staricu, ubicu puste na slobodu, a od vas, jer ste se žalili na presudu, traže da podmirite preko 100 hiljada kuna sudskih troškova, e to se zaista čini krajnje bizarno i nepravedno. Ali je zakonito. I tu se za sud, za pravu državu, sve završava. A za porodicu Punoš iz Dobropoljaca kod Benkovca nova golgota počinje…
RASPAD SISTEMA HRVATSKE VOJSKE: Milanović udario na ministra, sukob postaje sve ozbiljniji
"DAN D" ZA SKOPLJE I SEVERNU MAKEDONIJU: Danas drugi krug lokalnih izbora, birališta otvorena
ŠTA JE AMFILOHIJE GOVORIO O KORONI? Njegova poruka će vas naterati da se dobro zamislite
Hicima na nepokretnu staricu…
Punoševima je, naime, u Oluji ubijena majka Draginja, bolesna, nepokretna starica koja je ostala sama u kući, odbila poći u nepoznato sa svojom decom, računajući da bi putem umrla, njima samo na teret bila, a do cilja ionako ne bi stigla. Nije ni ovako. Osim ako se smrt ne smatra konačnim ciljem svih nas. Ona je do svog konačnog odredišta stigla nasilnim putem. Ubijena je s nekoliko metaka, čiji se tragovi i danas vide na zidu kuće, dok je nepomično ležala na madracu pod nadstrešnicom, uverena da se nema čega bojati, jer pretnja nikome nije bila. Nadala se sestri Anici, mislila je da će njih dve te teške dane ratne završnice lakše prebroditi. Anicu nije dočekala…
- Srednji brat Sretomir ostao je zadnji u kući, pokušavao je nagovoriti, hteo je sesti na frezu, ali majka za to nije želela ni da čuje. - Gde ću, k vragu, umreću po putu - govorila je, odlučna da iz svoje kuće ne ide nigde. Bila je bolesna, imala je karcinom materice, išla je na zračenje u Rijeku, povremeno je morala primati krv i mi smo joj je, sinovi, davali sve dok nije zaratilo, a tada više nije bilo moguće. Kad je počela Oluja, krenuli smo s kolonom prema Srbiji, niko nam nije ništa govorio, ni kud ćemo, ni do kad ćemo tamo biti. I tako smo stigli do Srbije. Majku je u kući, pod nadstrešnicom, gde smo je i ostavili, našao komšija Živko Borak. Živeo je u Zadru, ali je u Gošiću imao staru kuću, i kad je vojska u Oluji prošla, odlučio je da obiđe svoju starinu, a onda i komšije, da vidi je li iko ostao. Draginju je našao mrtvu pod strehom i pokrio…
Damir je s braćom i sestrom pokušavao preko Crvenog krsta Srbije dobiti informacije o majci, ali bez uspeha. O njenoj udbini prva je saznanja dobio tek u junu 2001. kad se vratio kući iz Srbije. Jedan dan, taman u dvorištu tukao bajame, na vrata mu dođe inspektor Joško Ferara iz Vodica i pita ga s kim je tu. Ni sa kim, sam sam, veli Damir. I onda mu Ferara ispriča sve što je u istrazi otkriveno…
Oslobađajuća presuda za Šindiju, dokaza nema…
Policija je za majčino ubistvo teretila pripadnika 113. šibenske brigade Hrvatske vojske Matu Šindiju iz Bibinja kod Zadra. Zbog zločina nad srpskim civilima, u avgustu 1995., na informativni razgovor su pozvan Šindija i njegov komšija N.L., obojica jedva punoletni, a teretilo ih se i za zločine u Varivodama i Gošiću gde je neposredno nakon vojne akcije Oluja ubijeno čak 16, mahom starijih, srpskih civila na njihovom kućnom pragu. N.L. je pušten kući, a Šindija je, kako je pisao Zadarski list u aprilu 2013., s još četvoro suboraca procesuiran na Županijskom sudu u Šibeniku 2001. pod optužbom da je kao pripadnik 113. brigade počinio ratni zločin protiv civilnog stanovništva u zaseocima Nadoveze i Dobropoljci. U optužnici se navodilo da je sredinom avgusta 1995. u mestu Laškovica, u zaseoku Nadoveze zatekao 85-godišnju Milku i njenu 50-godišnju ćerku Danicu Bulaja i usmrtio ih pucajući iz puškomitraljeza. A nakon toga da je u mestu Dobropoljci, u zaseoku Punoši, u dvorištu kuće zatekao staricu Draginju Punoš i usmrtio je na jednako brutalan način. Šindija je u sudskom postupku oslobođen krivice, iako je tokom istrage zločin čak i priznao, kako kaže Damir, sin ubijene Draginje, pozivajući se na navode inspektora Ferare, ali zločin nije dokazan. Suđenje je, nakon uložene žalbe na presudu, prebačeno iz Šibenika u Zadar, s istim ishodom, a naposletku je oslobađajuću presudu za Šindiju, u nedostatku dokaza potvrdio i Vrhovni sud.
A kako su Punoši izgubili parnicu, sud je od njih potraživao podmirenje sudskih troškova. Bili su ponovo šokirani…
Kad je imao samo 37 godina, bivši pripadnik 113. šibenske brigade pronađen je mrtav u svojoj kući u Bibinjama. Spekulisalo se svašta o uzrocima smrti, dok na zadarskoj Patologiji nije utvrđeno da je umro prirodnom smrću, jer je došlo do prestanka rada srca…
Koncerti za odbranu "heroja, a ne zločinca"
Seća se Damir kako mu je dolazila policija dok se vodio postupak, kako su radili rekonstrukciju zločina na licu mesta, kako su u to vreme autobusi i zadarska Kalelarga bili oblepljeni Šindijinim slikama pod kojima je pisalo "heroj, a ne zločinac", kako su održavani humanitarni koncerti na kojima je pevala Doris Dragović, a sav prihod od ulaznica išao je za njegovu odbranu… I odbranjen je. Za Draginju nije bilo pravde.
- Jednog dana kod kuma u Đevrske došao je advokat Luka Šušak, zatekao sam se tu i tako smo počeli priču o ubistvu moje majke, o suđenju koje nam, ne samo da nije donelo satisfakciju, nego nam preti i finansijskim uništenjem, i on nam predloži da pokrenemo postupak, i da ćemo ga sigurno dobiti. Tražio je da mu svi, nas četiri brata i jedna sestra, potpišemo punomoć. Pokrenuo je parnicu, išli smo u Zagreb dati iskaz, svedoci, koji su tog zlosretnog dana u avgustu 1995. bili sa Šindijom, potvrdili su da su se čuli pucnji iz dvorišta u koje je Šindija ušao i zadržao se, a oni pošli napred, ali ništa nije pomoglo. Postupak je okončan pravomoćnom presudom Opštinskog građanskog suda u Zagrebu u oktobru 2016., potvrđen presudom ŽS u Varaždinu u aprilu 2017. te presudom i rešenjem Vrhovnog suda RH u februaru 2021. Punošima je naloženo da naknade trošak parničnog postupka u iznosu od 109.200 kuna, odnosno, svaki tužitelj po 21.840 kuna.
Pretnja
Osim što su takvu presudu smatrali nepoštenom, nepravednom, neprihvatljivom, neki među njima, poput Damira, nisu mogli ni u teoriji pronaći 21.840 kuna da bi uplatili državi. Koncem avgusta ove godine dobili su od Opštinskog državnog tužilaštva u Zagrebu i opomenu pred utuženje kojom se od njih zahteva da u roku od 30 dana uplate spomenuti sudski trošak ili će biti provedena prisila radi naplate.
- Obrazloženje suda je da ubistvo nije dokazano, iako je ne jedan svedok potvrdio, kaže Damir, da se tog dana kad je majka ubijena, ovde, kod nas, pucalo. Osim moje majke, kaže, ubijena je i glovonema Petrovka Kužet, zapravo je zapaljena. Za nju nije ni bilo nikakvog postupka…
Pokazuje nam opsežnu dokumentaciju, kaznenu prijavu protiv Šindije i ostalih, sve presude. Šindija je, kako stoji u dokumentima, bio uhapšen u maju 2001. i doveden u istražni zatvor u Šibeniku. Njegovi suborci, koji su s njim bili u "akciji čišćenja terena" nakon Oluje ( I.B. iz Rašteviuća, G.C. iz Vodica, J.S. iz Laškovice i B.G. iz Prkosa ) dali su na sudu iskaze, a G.C. je potvrdio da je u Punošima, pod nadstrešnicom vidio staricu gde leži na madracu, da se Šindija zadržao u dvorištu, a ostali su išli napred, i začuli pucnje.
-Na sudu sam, kad su nam presuđeni sudski troškovi, rekao da nismo ništa drugo ni očekivali kad te kadija tuži i sudi, a sestra Gordana je ogorčeno dodala : “Ubili ste nam mater, a sad još oćete i da vam platimo! Sutkinja joj je odmah zaprijetila zaštitarima ako se ne smiri, ili novčanom kaznom- govori nam Damir. Priča i da im se nakon svega obratila odvjetnica Slađana Čanković koja je trebala preuzeti predmet ukoliko se žale na presudu, ali nitko od njih više nije imao snage za to. A ni nade da mogu išta postići. Tražila je da joj daju punomoć, ali su odbili. – Nemamo više ni zdravlja ni volje, razočarali smo se u tzv. pravnu državu i nismo htjeli da nas dalje ponižavaju. A kako se nismo žalili, pokrenuta je ovrha- reći će potpuno demoralizirani Damir.
Budem li morao platiti, obesiću se!
Od Punoša je zatraženo da popune obrasce o imovini koju poseduju kako bi se država mogla naplatiti. - Ja sam naslednik - suvlasnik, sve sam nasledio od oca i matere, ali imovina je zajednička. U obrascu sam napisao da je sva naša imovina u Punošima bila zapaljena, da sam kuću digao iz pepela, kao Feniks. Držim ovce, mučim se, pokušavam nekako preživjeti, i ako mi država to oduzme, meni ne preostaje ništa nego se obesiti.
Kad su ušli u postupak, kaže, nije očekivao da će dobiti bog zna kakvu naknadu za mučki ubijenu majku koja nikad nikome nije ništa skrivila, ali da će ih teretiti za sudske troškove i to preko sto hiljada kuna, e, to ni u najcrnjem snu nije slutio.
Prvi rok od mesec dana koji im je Tužilaštvo odredilo nije mogao i da je hteo ispoštovati. Žalio se i dobio dodatnih 15 dana dokad je trebao dostaviti porezno uverenje za suprugu i obrazac o njenoj imovini. Damirova je supruga Bugarka, već je sedam godina s Damirom u braku, i ima , samo ono što ima i njen suprug. I novi rok je istekao, veli Damir, i sad nam ostaje samo čekati s čime će nas pogoditi.
Njegov brat Gradimir koji živi u Australiji, u Sidneju, još nije dobio opomenu pred utuženje. Imao je prije rata kuću u Zadru, u ratu je zapaljena. Prodao je kao teren i s tim novcem otišao u Australiju. Danas je u penziji. Drugi brat je ubijen u ratu od "arkanovaca", a pretili su, otkriva Damir, i njemu jer nije hteo u rat.
Na kraju je rekao: Platiti, niti mogu, niti hoću, radije ću se obesiti. Zar da platim za ubistvo svoje majke?! Pa je li to moguće u pravnoj državi? Koja je to pravda i za koga? Kakva je to država koja ubicama naše majke nije presudila, a nama, njenoj deci, danas još i dere kožu?! Država za te novce koje od nas potražuje neće propasti, a mi hoćemo. Da mi taj novac naplate, bio bi potpuno uništen!
Zaista, ima li u Hrvatskoj imalo pravde za Punoševe?