ОТИМАЊЕ ОД ЗАБОРАВА: Слободан (11) није могао да остави пса, убили га Орићеви зликовци - НА НАЈЗВЕРСКИЈИ НАЧИН (ВИДЕО)
Изрека да грађански рат у људима буди само оно најгоре може се најбоље применити на грађански рат на порстору бивше Југославије, где нису била поштеђена ни деца.
Кад се спомене име једанестогодишњег дечака Слободана Стојановића из села Доња Каменица у братуначко-зворничком крају, сузе почну саме да навиру, с обзиром на његово страдање.
У ПЕТАК ОДГОВОР НА ИНЦКОВУ ОДЛУКУ: Заказана посебна затворена седница скупштине Републике Српске
"СРБЕ НИКО НИЈЕ ПОБЕДИО ОДЛУКАМА СТРАНАЦА" Вучић упутио снажну поруку Бошњацима у БиХ и апеловао за МИР
ДА ЛИ РЕГИСТАР БОРАЦА БИХ РУШИ ТВРДЊЕ МАЈКИ СРЕБРЕНИЦЕ? Јесу ли синови уместо оловки и свески ипак држали пушке?
Слободан је страдао само због свог имена и презимена и што се те топле јулске ноћи на почетку грађанског рата вратио у село по свог пса кога је неизмерно волео. Слободан је тад пао у руке Диверзантског вода Команде здружених јединица Липље, Каменица тзв. Армије БиХ и њеног борца Елефете Весели, која је прво била осумњичена да је убила Слободана, а касније је осуђена за ово убиство на 13 година затвора и то у другостепеном поступку.
Данас би Слободан да је остао у животу имао своју породицу и бавио се неким успешним послом. На жалост људи који мрзе ускратили су му свако право на живот.
Ова тужна прича има свој почетак у мају месецу 1992. године када су се српска села у подрињу нашла на удару такозване Армије БиХ и њеног ратног команданта Насера Орића. Ишло се по принципу спаљене земље, где су убијани не само људи него и животиње.
Села су брзо прелазила из руке у руку, а борбе око Доње Каменице ескалирала је 29. маја 1992. Породица Илије Стојановића се нашла на страни коју су контролисали муслимани. Наредног дана 30. маја, у породичну кућу дошао је Мухамед Чикарић из Каменице, засеок Алићи, који је Илији Стојановићу забранио да бежи. Истог дана започели су преговори између српске и муслиманске стране на барикадама у месту Крушке. Мухамед Чикарић је послао Илију Стојановића да однесе поруку српској страни, да их пита да ли су за преговоре и напоменуо је да им недостаје пет њихових бораца. Илија је однео поруку и затим се вратио кући. Са својом породицом био је у кућном притвору све до 4. јуна 1992. када су на месту Крушке Стојановићи и три погинула српска борца размењени за 6 живих припадника тзв. АРБиХ. Стојановићима је у селу остала сва покретна и непокретна имовина. Породица Стојановић се сместила код свог кума Зорана Милошевића у засеоку Џенарике.
Дечак Слободан је туговао за својим псом који му је остао код куће. Често је тражио да оде назад у село, одвеже пса и доведе га код кумова. Родитељи су га одвраћали од те идеје, али се тешко мирио са тим. Неодустајући од своје намере Слободан је 27. јула 1992. прошао кроз барикаде и отишао у правцу родне куће да би довео свог пса. Његовог оца Илију, који је у то време био у Зворнику, о Слободановом нестанку обавестила је локална команда српске војске.
Ова прича је потресла многе, поготово што је у питању дечак који желео само да спаси свог пса, али је нажалост трагично завршио. Његово тело пронађено је у јами у засеоку Бајрићи у Новом Селу код Зворника, а идентификован је ДНК анализом.
Тело је пронашао патолог у старом плавом радничком мантилу заједно са неколико убијених Срба. У горњој вилици није имао шест предњих зуба које су му избили. Стомак му је био распорен у облику крста, Елфета му је секла уши, а на крају и пуцала у слепоочницу из непосредне близине. Пришла му је с леђа и зверски га мучила док га није убила.
Свирепо убиство потресло је цео Балкан и ни данас није заборављено. Слободаново лице већина Срба сада зна да препозна, а многе оно прати.
Албанка Елфета ухапшена је у Швајцарској 25 година после злочина. Подсетимо, Апелационо веће Суда БиХ другостепеном пресудом повећало је Елфети Весели затворску казну са 10 на 13 година за убиство дечака Слободана Стојановића 1992. на подручју Зворника.
Сакиб Халиловић ослобођен је оптужбе да је у својству команданта Диверзантског вода здружених јединица Липље-Каменица посматрао како је Елфета Весели извршила убиство, те да је пропустио да предузме мере да извршилац тог убиства буде кажњен.
Суђење Елефети је посебно те 2017. било потресно када је путем видео линка сведочио заштићени сведок тужилаштва БиХ под ознаком "С-1".
- Убила га, па убила. Шта ћемо сад. Остали су ћутали, јер Насеру нико ништа није смео рећи. Обожавао је Елфету, због њених заслуга у рату - навео је он.
- На месту злочина осим Орића били су и Сакиб Халиловић Кибе и Зулфо Турсуновић. Тог дана током сукоба са српском војском сам рањен, после чега су ме однели у амбуланту у Каменици где је било зборно место свих јединица. У једном моменту чуо сам дечји глас: "Бежите, бежите, ево балија, побиће нас све".
Сведок је изјавио да је дечак имао између 10 и 15 година. Појавио се на бициклу из правца Глођанског брда. Био је мршав, смеђе косе. Имао је на коленима поцепане панталоне и белу мајицу.
- Дечак је био удаљен 10-15 метара од Орића и Кибета. Пришла му је Елфета Весели и ухватила га за главу. Неко је, каже, рекао да ће она направити "белај", на шта је Орић одговорио да "она нема ј... за то". Са удаљености од неких осам метара, видео сам како Елфета држи дете за главу, узима нож и говори: "Ако сам ја балинкура, он је четник", након чега му повлачи нож испод браде. Испод врата је текла крв, а ја сам окренуо главу и чуо кркљање, као да је хтео нешто рећи. Она га је одгурнула. Када је пао, давао је знаке живота. Неко је тада рекао да је "тек тада, готов" - испричао је "С-1".
Сведок је видео да је Елфета, кад су је напали за то што је урадила, узела "дугу деветку" и прислонила дечаку на главу, али да није видео када је пуцала. Али је, каже, скинула и бацила крваву кошуљу и отишла да опере руке.
- Нико се није надао да ће то урадити. Нико је за то није казнио, ни Орић, ни Кибе - додао је сведок.
Сестра Слободана Стојановића, Слађана Црквењаш, као сведок на суђењу у Суду БиХ изјавила је да су комшије муслимани у више наврата казали њеном оцу да је "Албанка Елфета Весели, ћерка шумара Рахмана из села", убила њеног брата.
Слађана је испричала да је са родитељима и братом у јулу 1992. године из безбедносних разлога отишла из Каменице у Доњу Каменицу код кума Зорана Милошевића, додајући да се пар дана касније Слободан вратио по пса Лесија, који је остао у њиховој кући на муслиманској територији.
- Пошто се није вратио, тата је ступио у контакт са муслиманима, преговарао је с њима мегафоном с брда на брдо. Рекли су му да је жив, да је у Тузли и да не брине. После пар дана чули смо да је убијен. Сви су говорили да га је из освете, због смрти оца, убила Албанка из Власенице Елфета Весели - рекла је Црквењаш.
Она је потврдила да је са мајком у јулу 1993. године присуствовала идентификацији Слободанових посмртних остатака у Ватрогасном дому у Зворнику.
- Брат је био на столу, а поред њега се налазио плави мантил. Лобања је била одвојена од тела и на њој се налазила рупа. Тело је било у фази распадања, али видно расечено и унакажено - описала је Слађана, која је тада била ученица осмог разреда основне школе.
Сведок Тужилаштва БиХ Витомир Томић је у суду БиХ крајем октобра рекао је да му је више муслиманских заробљеника потврдило да је дечака мучила и убила Елфета Весели.