Да ли тростуко убиство сме да буде оправдано?! Филип (24) је убио тројицу из калашњикова, а сад део јавности захтева од државе да га помилује

Двадесетчетворогодишњи младић Филип Завадлав је аутоматском пушком убио тројицу мушкараца на мотоциклима, што је изазвало шок и страх код грађана и отворило питање колико институције заиста контролишу криминал у граду. Суђење је трајало годинама, уз бројна психијатријска вештачења и сведочења, а на крају је правосуђе заузело став да се ради о три засебна убиства без унапред планираног карактера. Првостепена пресуда била је 40 година затвора, што је спадало у најстроже казне у хрватској пракси, али је Високи казнени суд у октобру 2025. смањио казну на 35 година. 

У образложењу је наведено да није доказано да је Завадлав детаљно планирао убиства, али да су последице његовог чина неспорне и да захтевају највиши степен одговорности. Тиме је послат сигнал да суд не прихвата оправдање потпуном неурачунљивошћу, али признаје одређене олакшавајуће околности. Одлука је била компромис између потребе за строгом казном и признања сложеног друштвеног контекста у којем је злочин настао.

Завадлавова одбрана која је покренула емпатију

Филип Завадлав је, према сопственој одбрани и наводима из истраге, наводно, годинама трпео притиске и био жртва насиља, јер су лица која је усмртио наводно од њега тражила да враћа братове дугове за наркотике. Тврдио је да је претње и нападе пријављивао, али да реакције институција није било. Тројица младића које је усмртио била су заиста од раније позната полицији, па део јавности због тога сматра да је Филип поступио из очаја и види га више као хероја који је стао против дилера него као хладнокрвног убицу.

Случај Завадлав поделио хрватско друштво

Случај Завадлав прерастао је границе једног кривичног поступка и постао друштвени феномен, јер је део јавности почео отворено да га брани и да тражи милост, што се ретко виђа када се ради о троструком убиству. Аргументи оних који га подржавају своде се на то да су убијени наводно били дилери наркотика, да су малтретирали његовог брата и да институције нису реаговале на пријаве, па је Завадлав у овом контексту виђен као симбол отпора према систему. 

Овај наратив га представља више као жртву него као починиоца, док се одговорност за крвави догађај пребацује на државу која није заштитила грађане. Критичари, међутим, упозоравају да се овим релативизује злочин и да се отвара простор да насиље постане прихватљиво средство за решавање проблема. Посебно је опасно што део јавности кроз петиције тражи помиловање од председника Зорана Милановића, јер то значи да се политички притисак користи за преиспитивање судске пресуде. То је готово преседан у хрватском јавном мњењу и знак да поверење у институције доживљава озбиљан слом.

Друштвене мреже имају кључну улогу у обликовању слике о Завадлаву, јер су петиције, коментари и објаве довели до масовне подршке која често превазилази границе рационалног. Јавност га је у великом делу претворила у симбол борбе против криминала и неправде, иако се ради о особи која је неспорно починила сурово троструко убиство. Тиме се ствара парадокс, што је злочин тежи, то су гласнији захтеви за разумевањем и блажим третманом. Медији су такође допринели овом феномену, јер су често наглашавали околности које га приказују као "дечка који је попустио под притиском и злостављањем", а мање чињеницу да су три живота угашена. Овакав дискурс подрива ауторитет судских пресуда и ствара утисак да се казна може мењати под теретом јавног мишљења. То је опасна динамика јер руши границе између закона, емоција и популизма.

Део јавности смањење казне види као сигнал да правосуђе признаје институционалне пропусте, док други сматрају да је и 35 година превише када се у обзир узму околности у којима је Завадлав деловао. Тако се формира двострука перцепција. За једне, Филип је "херој" који је казнио криминалце када држава није, а за друге је хладокрвни убица којем се попушта под притиском популизма. Тај сукоб јасно показује дубину поделе у друштву, где се правда мери не само законом него и емоцијама. Ако институције попусте пред оваквим притисцима, ризикује се да се убудуће сваки сличан случај посматра кроз призму моралне сатисфакције, а не кроз законске оквире. Завадлав је зато постао симбол, не само једне трагедије, већ и ширег губитка поверења у државу и правосудни систем. То друштво доводи до тачке где се граница између жртве и починиоца потпуно замагљује.

Случај Завадлав је својеврсни тест за хрватско друштво, јер се никада раније није догодило да се масовно тражи помиловање за особу осуђену за тако тежак злочин. Ако се овакав тренд настави, правни систем би могао постати подложан популистичким притисцима, а то би значило потресе самих темеља владавине права. 

Судови морају остати доследни закону, док политичари морају издржати искушење да капитализују на емоцијама јавности. У супротном, отвара се пут ка друштву у којем се казне одређују на основу популарности починиоца, а не на основу тежине злочина и законских норми. Завадлав тако остаје фигура која поларизује хрватско друштво и отвара питања о границама између правне и моралне правде. У том смислу, његов случај улази у историју не само као злочин него и као феномен који је оголио дубоке пукотине у друштвеном ткиву Хрватске.