Da li trostuko ubistvo sme da bude opravdano?! Filip (24) je ubio trojicu iz kalašnjikova, a sad deo javnosti zahteva od države da ga pomiluje
U januaru 2020. godine u Splitu, došlo je do trostrukog ubistva koje i danas, pet godina kasnije, ne prestaje da izaziva kontroverze i koje je na neki način podelilo hrvatsko društvo.
Dvadesetčetvorogodišnji mladić Filip Zavadlav je automatskom puškom ubio trojicu muškaraca na motociklima, što je izazvalo šok i strah kod građana i otvorilo pitanje koliko institucije zaista kontrolišu kriminal u gradu. Suđenje je trajalo godinama, uz brojna psihijatrijska veštačenja i svedočenja, a na kraju je pravosuđe zauzelo stav da se radi o tri zasebna ubistva bez unapred planiranog karaktera. Prvostepena presuda bila je 40 godina zatvora, što je spadalo u najstrože kazne u hrvatskoj praksi, ali je Visoki kazneni sud u oktobru 2025. smanjio kaznu na 35 godina.
U obrazloženju je navedeno da nije dokazano da je Zavadlav detaljno planirao ubistva, ali da su posledice njegovog čina nesporne i da zahtevaju najviši stepen odgovornosti. Time je poslat signal da sud ne prihvata opravdanje potpunom neuračunljivošću, ali priznaje određene olakšavajuće okolnosti. Odluka je bila kompromis između potrebe za strogom kaznom i priznanja složenog društvenog konteksta u kojem je zločin nastao.
Zavadlavova odbrana koja je pokrenula empatiju
Filip Zavadlav je, prema sopstvenoj odbrani i navodima iz istrage, navodno, godinama trpeo pritiske i bio žrtva nasilja, jer su lica koja je usmrtio navodno od njega tražila da vraća bratove dugove za narkotike. Tvrdio je da je pretnje i napade prijavljivao, ali da reakcije institucija nije bilo. Trojica mladića koje je usmrtio bila su zaista od ranije poznata policiji, pa deo javnosti zbog toga smatra da je Filip postupio iz očaja i vidi ga više kao heroja koji je stao protiv dilera nego kao hladnokrvnog ubicu.
Slučaj Zavadlav podelio hrvatsko društvo
Slučaj Zavadlav prerastao je granice jednog krivičnog postupka i postao društveni fenomen, jer je deo javnosti počeo otvoreno da ga brani i da traži milost, što se retko viđa kada se radi o trostrukom ubistvu. Argumenti onih koji ga podržavaju svode se na to da su ubijeni navodno bili dileri narkotika, da su maltretirali njegovog brata i da institucije nisu reagovale na prijave, pa je Zavadlav u ovom kontekstu viđen kao simbol otpora prema sistemu.
Žrtve nazivao "crkotinama", sebe kandidovao za mirotvorca
Tokom suđenja Filip Zavadlav je ostavljao kontradiktorne utiske, pa je u različitim fazama dolazio čas nabildovan, čas vidno mršav, a u sudnici je povremeno govorio italijanski i davao neobične izjave. Žrtve je nazivao “crkotinama”, tražio da bude oslobođen i čak tvrdio da zaslužuje Nobelovu nagradu za mir, što je dodatno šokiralo porodice ubijenih i javnost.
Ovaj narativ ga predstavlja više kao žrtvu nego kao počinioca, dok se odgovornost za krvavi događaj prebacuje na državu koja nije zaštitila građane. Kritičari, međutim, upozoravaju da se ovim relativizuje zločin i da se otvara prostor da nasilje postane prihvatljivo sredstvo za rešavanje problema. Posebno je opasno što deo javnosti kroz peticije traži pomilovanje od predsednika Zorana Milanovića, jer to znači da se politički pritisak koristi za preispitivanje sudske presude. To je gotovo presedan u hrvatskom javnom mnjenju i znak da poverenje u institucije doživljava ozbiljan slom.
Društvene mreže imaju ključnu ulogu u oblikovanju slike o Zavadlavu, jer su peticije, komentari i objave doveli do masovne podrške koja često prevazilazi granice racionalnog. Javnost ga je u velikom delu pretvorila u simbol borbe protiv kriminala i nepravde, iako se radi o osobi koja je nesporno počinila surovo trostruko ubistvo. Time se stvara paradoks, što je zločin teži, to su glasniji zahtevi za razumevanjem i blažim tretmanom. Mediji su takođe doprineli ovom fenomenu, jer su često naglašavali okolnosti koje ga prikazuju kao "dečka koji je popustio pod pritiskom i zlostavljanjem", a manje činjenicu da su tri života ugašena. Ovakav diskurs podriva autoritet sudskih presuda i stvara utisak da se kazna može menjati pod teretom javnog mišljenja. To je opasna dinamika jer ruši granice između zakona, emocija i populizma.
Deo javnosti smanjenje kazne vidi kao signal da pravosuđe priznaje institucionalne propuste, dok drugi smatraju da je i 35 godina previše kada se u obzir uzmu okolnosti u kojima je Zavadlav delovao. Tako se formira dvostruka percepcija. Za jedne, Filip je "heroj" koji je kaznio kriminalce kada država nije, a za druge je hladokrvni ubica kojem se popušta pod pritiskom populizma. Taj sukob jasno pokazuje dubinu podele u društvu, gde se pravda meri ne samo zakonom nego i emocijama. Ako institucije popuste pred ovakvim pritiscima, rizikuje se da se ubuduće svaki sličan slučaj posmatra kroz prizmu moralne satisfakcije, a ne kroz zakonske okvire. Zavadlav je zato postao simbol, ne samo jedne tragedije, već i šireg gubitka poverenja u državu i pravosudni sistem. To društvo dovodi do tačke gde se granica između žrtve i počinioca potpuno zamagljuje.
Slučaj Zavadlav je svojevrsni test za hrvatsko društvo, jer se nikada ranije nije dogodilo da se masovno traži pomilovanje za osobu osuđenu za tako težak zločin. Ako se ovakav trend nastavi, pravni sistem bi mogao postati podložan populističkim pritiscima, a to bi značilo potrese samih temelja vladavine prava.
Sudovi moraju ostati dosledni zakonu, dok političari moraju izdržati iskušenje da kapitalizuju na emocijama javnosti. U suprotnom, otvara se put ka društvu u kojem se kazne određuju na osnovu popularnosti počinioca, a ne na osnovu težine zločina i zakonskih normi. Zavadlav tako ostaje figura koja polarizuje hrvatsko društvo i otvara pitanja o granicama između pravne i moralne pravde. U tom smislu, njegov slučaj ulazi u istoriju ne samo kao zločin nego i kao fenomen koji je ogolio duboke pukotine u društvenom tkivu Hrvatske.
