СТРАХ, АГОНИЈА И МУКА, ТО ЈЕ БИЛО МОЈЕ ДЕТИЊСТВО: Светланина исповест - Видела сам како муче мог стрица, остављају га да се бори за живот
У Њу Јорку се данас, у организацији Сталне мисије Републике Србије при Уједињеним нацијама, одржава панел дискусија „Ми говоримо, јер они не могу - гласови које треба чути“- сведочанства сведока и жртава рата у БиХ. Након Душанке Станић и њена сестра Светлана, које је такође била затворена у концетрационим логорима, сведочила је о свом искуству.
- Током рата сам имала 6 година. Када је рат почео био је страх, агонија и мука. То је било моје детињство. Сведоци смо многих ужаса. Боравак у логору је утицало не само на наше детињство већ и на нас као на одрасле особе. Поделићу са вама дан који је урезан у моје сећање. Село у коме смо били у концентрационом логору, ишла сам од рођака до куће у којој смо живели. Питала сам се шта се десило и где су сви, а онда сам схватила да је група војника ушла у село. Била сам преплашена и сама. Отишла сам и сакрила се у неко жбуње у нади да ме нису видели. Схватила сам да нисам чула да долазе. Видела сам како муче мог стрица, како га пребијају и остављају на земљу да се бори за живот. Била сам преплашена, али сам чекала док сви нису отишли. Када сам мислила да је безбедно отишла сам до куће. Када сам дошла никог није било тамо. Куцала сам на врата, а нико ми није отварао. Разлог због ког ми нису отворили врата био је тај што су мислили да су војници и да поново долазе да нас малтретирају. Ова сећања су и данас самном, 30 година - рекла је Светлана.