Зашто Хрватска постаје све ксенофобнија? Понашање њихове власти доводи до ескалације
Растућа нетрпељивост према страним радницима и избеглицама из Азије и Африке представља новост за хрватско друштво, али и искушење за које се одговорни многи актери, јер однос према странцима у Хрватској у новије време поприма истински забрињавајуће контуре, пише Дојче веле (DW).
Напомињу да притом није реч о прекограничним туристима, већ о страним радницима и нарочито о избеглицама. Оштрица антагонизма и ксенофобије, уз све чешће насиље, усмерена је претежно на страну радну снагу, а на све чешћи протестним скуповима против њих говори се да прете и хрватској култури и безбедности.
Из невладине организације Центар за мировне студије у Загребу за DW је потврђено да се они већ преко две деценије истичу радом на заштити права избеглица, других миграната и генерално мањина.
"Није посреди спонтана промјена, него резултат испреплетаних процеса: изостанка кохерентних политика интеграције и сузбијања расизма и ксенофобије, нормализације реторике која људе приказује као претњу, општег пораста насиља и фашизације нашег друштва, као и ширег европског оквира који миграције све више третира кроз призму забрана, враћања и присиле, а не заштите и права", рекла је Сара Кекуш, програмска шефица ЦМС-а.
Говорећи о једном прошлогодишњем истраживању јавног мњења, Кекуш каже да је забележен предрасуда, ксенофобије и доживљаја претње у посљедњих десетак година, посебно према људима арапског и муслиманског порекла и тражиоцима азила. Све је повезано с дугогодишњом негативном реториком дела политике и медија. Ти наративи преливају се у свакодневицу: смањују солидарност и повећавају изложеност дискриминацији и насиљу.
Истовремено, додала је, важно је нагласити "да значајан део грађана и даље не доживљава странце и мањине као претњу."
Осврнувши се на ситуацију од 2015. године до данас, Кекуш каже да је трендове још могуће преокренути, али то тражи свесну одлуку државе и друштва: политике добродошлице и интеграције, образовање за људска права, солидарност у локалним заједницама те одговорније медијске и политичке наративе.
"У супротном, наставићемо да живимо парадокс у којем друштво постаје разноликије, а истовремено затвореније, и у којем се цена тог затварања најпре плаћа на телима и животима оних који већ јесу у најрањивијем положају", уверена је Сара Кекуш.
Политиколог Ведрана Барићевић са загребачког Факултета политичких наука са свог аспекта напомиње да ту спадају политичке странке, као и медији и њихова одговорност.
"Али и одговорност свих који учествују у продукцији наратива, информација или знања. Медији неретко прате наративе које намеће политика и дају оквир и видљивост темама и наративима", каже, између осталог, Баричевић.
