ЛЕГЕНДАРНИ МОТО НИЈЕ НАШ "Пиши као што говориш, а читај као што је написано" - симбол српства, али није Вукова мисао!
Славним историјским личностима на интернету се приписује дугачак низ цитата које они никада нису ни изговорили.
Реченицу коју сте чули хиљаду пута што у школи што у животу усвојили сте као основно начело српског језика и са поносом сваки пут изговарамо: Тако је Вук рекао... Познати цитат "Пиши као што говориш, а читај као што је написано" у српској култури од памтивека је у употреби и нема ђака који ту реченицу није научио. Сви смо поносни на тај цитат, али ретко ко зна да то није наш чика Вук Стефановић Караџић смислио.
Цитат "Пиши као што говориш, а читај као што је написано" у нашим крајевима, обично се приписује Вуку Стефановићу Караџићу, међутим он је заправо ортографски принцип који је измислио Јохан Кристоф Аделунг.
Данас је посебан дан за НАРОДНУ БИБЛИОТЕКУ СРБИЈЕ: Знате ли о чему се ради?
БЕОГРАДСКИ ВОЈНИК КОЈИ ЈЕ ГРЕШКОМ ПОСТАО РИМСКИ ИМПЕРАТОР: Случај овог цара незабележен у историји царства
РАТ БЕЗ КОМАНДЕ: Славни српски Војвода испред себе имао исувише непознаница
Ко је био Јохан Кристоф Аделунг?
Он је био немачки граматичар и филозоф (8 август 1732 – 10 септембар 1806). Његов списатељски рад је био поприлично обиман. Поред изврсних књига о граматици, речницима и другим књигама о немачком језику, допринео је значајно на пољу ортографије, рафинисања идиома и побољшавању стандарда његовог матерњег језика.
Аделунг је био и угледни филолог свог времена који је радио на правопису. Савремена изучавања лингвистике и историје језика не могу се замислити без његових открића.
"Пиши као што говориш, а читај као што је написано" је тренд настао у 18. веку и његов зачетник је управо Јохан Кристоф Аделунг. Он је снажно веровао да би правопис језика требало да се подудара са говорним језиком.
Вук Стефановић Караџић и реформа српског језика
Као што је познато већини, српски је једини језик на свету који користи оба писма - и ћирилицу и латиницу.
Ћирилично писмо је званично писмо и за његов данашњи облик заслужан је управо Вук Стефановић Караџић. Слова као што су "љ", "њ", "џ", "ђ" и "ћ" су јединствена и постоје само у српском алфабету.
Године 1814. је у Бечу Вук је објавио "Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану", тј. прву граматику српског језика на народном говору. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Свестан њене несавршености, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање "Српског рјечника" из 1818. године објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим.
Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: "пиши као што говориш, а читај као што је написано". Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове који су се писали иако нису имали своје гласове.
Из овога видимо да је Караџић је искористио Аделунгов принцип као кључну тачку у реформи језика.
У предговору "Српског рјечника" о значају језика Вук Стефановић Караџић написао је следеће:
- Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и поштујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумијевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада.
Вук је умро у Бечу. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.