Чудесно приобаље Сочија (ФОТО ГАЛЕРИЈА)
Од топлих обала Црног мора до снежних врхова Кавказа, Сочи и Красна пољана откривају задивљујући спој природних контраста, богате историје и заборављених легенди које и данас живе међу стазама и водопадима.
Сочи је руска „летња престоница“ и град туризма; посети га око четири милиона туриста годишње, што је осам пута више него што град има становника. Туризам је тесно повезан са изградњом; још су осамдесетих година прошлог века нашиграђевинари овде били упослени, као што су и данас. Прославили су се градњом огромног хотела Дагомис, на двадесет седам спратова, који је никао близу обале, на некадашњем царском имању.
Русија је највећа земља на свету, а њен претежан део је познат по хладноћи – температуре се зими спуштају и до четрдесет степени испод нуле. Па ипак, у тој земљи снега и леда, за Зимске олимпијске игре 2014. године изабран је једини град лета, који и нема праве зиме, а годишње га огреје више од три стотине сунчаних дана! Тешко је и замислити скијашку стазу поред горостасних палми, али Руси су по ко зна који пут успели да изненаде свет и немогуће учине могућим. Био је то први пут да је Русија организовала Зимске олимпијске игре, а Летње олимпијске игре су организоване само једном у бившем Совјетском Савезу, у Москви 1980. године.
Сочи јесте свим туристима град домаћин, али већина скијашких дешавања се заправо одвија шездесетак километара даље, у Красној пољани, насељу у планинама, четрдесетак километара од мора. Ту заиста има снега напретек, чак и када се у Сочију људи кувају од врућине. Тако су ове зимске игре учесници памтили и по томе што, после такмичења у зимским спортовима, гости могу да се опробају и у летњим спортовима на води! У самом Сочију је и зими клима пријатна, готово суптропска. Температуре повремено, чак и у јануару и фебруару, прелазе двадести подеок. Средња температура у овим месецима је девет, десет степени Целзијуса. Веома ретко, међу палмама, провејава помало снега са планина.
Красна пољана је градић који се развио из малог абхаског села. Претпоставља се да је први руски посетилац био Фјодор Торнау, шпијун прерушен у планинара, који је овде забасао давне 1835. године. Био је толико одушевљен природом и сељанима да је о томе оставио дивне записе у свом дневнику.
Током Рата за Кавказ, овде су вођене тешке борбе између руске армије и староседелаца.
На месту данашњих скилајишта налазе се гробови кавкаских народа, некадашњих руских непријатеља. Управо на овом месту четири руске војске су се спојиле прогласивши крај рата који је трајао безмало пет деценија. Више стотина хиљада муслимана тада је било приморано да се пресели у Турску. Стигли су колонисти, Руси, Грци и Естонци, међу којима и познати естонски писац Антон Тамсар, чији сам музеј посетио. Боловао је од туберкулозе, а лек је тражио међу овим планинама. И данас се ту, четири километра од Красне пољане, налази естонско насеље Есто-Садок.
Почетком двадесетог века руска царска породица овде подиже своје одмаралиште, Романовск, али цар никада није стигао да га посети. Ратови су учинили своје, па је Красна пољана остала дивно место у недођији.
Често је Красна пољана, због одрона, бивала одсечена од света. Довде је донедавно водио тежак пут кроз неприступачну речну долину, преко многих успона и стрмоглавица.
После распада Совјетског Савеза, када су се друга омиљена руска скијалишта одједном нашла у иностранству, многи су се сетили овог предела. Из скромног сеоцета надомак Сочија, израсло је огромно насеље велелепних, празних хотела. Када сам дошао, све је било у грађевинском нереду: ни трага од романтичног места у планинама…
Уместо некадашњег путељка, сада се ту шепури ауто-пут који води до скијашких стаза – верујем да је то највећи ауто-пут до неке недођије! Овде се налазе најбоље руске скијашке стазе. Најинтересантнија отпочиње на врху планине, на 2.320 метара висине, а тамо се стиже скијашким лифтом. Одатле се простире оштар спуст, дужи од једног километра.
Сочи се драстично мења, постаје права метропола.
Природа која одузима дах, пејзажи који спајају море и планину – погледајте све лепоте Сочија на фотографијама у галерији испод.
Дуж обале Црног мора налази се читав рај шума, планина, плантажа чајева и кошница. Све је ту необично, а природа издашна. Само у једном крају видео сам тридесет три водопада заредом, прошарана са седам водоскока.
Пећинама се ни броја не зна, а у њима се често могу открити остаци праисторијских људи и животиња. Улаз у Воронцовску пећину води у један од највећих подзмених лавирината света, дуг скоро дванаест километара. Тајанственост огромних, и до шест метара дугих сталактита, старих више милиона година, осваја душу. Ту је ваздух невероватно чист; научници тврде да је у њему хиљаду пута мање микроба него у оном који удишемо пред улазом у пећину.
Често се до најлепших места може стићи само пешице. Зато сам обио табане ходајући шумским стазама. Чудесно је како вода проналази свој пут са врхова планина све до мора, дубећи најтврђе камење, надирући у шуму која преко ње упорно ствара тунеле од дрвећа.
На почетку планинске стазе ка водопаду, сретох старца на измаку снаге. У војничкој униформи, са медаљама на прсима и мученичким лицем, ипак је изгледао као просјак. Али он је сувише поносан да просјачи; уместо тога, продаје књижице својих песама. Оне су танке, неугледне и дирљиво јефтине, али њему је циљ да има шта да поједе… Реших да једну изаберем за Музеј књиге и путовања, па сам узео да их прелистам.
Одмах спазих неколико песама посвећених Србији, далеком братском народу, и страшном НАТО бомбардовању.
Тај руски јунак саосећао је са болом Срба више него многи Срби. Испевао је ужас нашег страдања, као да је и он, дубоко у руским шумама, преживљавао сваку бомбу која је на нас пала. Сазнавши да сам Србин, загрлио ме је ганут до суза.
Хтео је да ми поклони књиге, али сам ја, узбуђен због овог сусрета, инсистирао да их све купим.
Једва сам успео да се уским шумским стазама пробијем до Мамедовог ушћа – низа огромних водопада и беличастих стена које штрче из шуме.
По легенди, када су Турци напали приобална села, док су се мушкарци опирали освајачима, жене и деца се сакрише у пећине расејане дивљином.
Међутим, Турци ухватише старца Мамеда и његовог унука. Захтевали су да одају где се скривају њихове комшије, а старац је охрабривао унука да буде јунак, да ни реч не каже. Међутим, није могао сасвим да верује дечаку још ненавикнутом на живот, а камоли на страшне муке које су их чекале. Зато је пристао да ода склониште, и тражио да донде лично поведе Турке. Одвезали су их, а старац је унука пустио испред себе. Када су прелазили преко врха једне литице, старац је гурнуо унука у провалију, крикнувши: „Бежи, унуче!“ Мамедова глава је тог трена, одсечена, одлетела низ воду. Али његова слава и његово име уздигли су се у висине, одакле никада не могу пасти.
