Čudesno priobalje Sočija (FOTO GALERIJA)

Soči je ruska „letnja prestonica“ i grad turizma; poseti ga oko četiri miliona turista godišnje, što je osam puta više nego što grad ima stanovnika. Turizam je tesno povezan sa izgradnjom; još su osamdesetih godina prošlog veka našigrađevinari ovde bili uposleni, kao što su i danas. Proslavili su se gradnjom ogromnog hotela Dagomis, na dvadeset sedam spratova, koji je nikao blizu obale, na nekadašnjem carskom imanju.

Rusija je najveća zemlja na svetu, a njen pretežan deo je poznat po hladnoći – temperature se zimi spuštaju i do četrdeset stepeni ispod nule. Pa ipak, u toj zemlji snega i leda, za Zimske olimpijske igre 2014. godine izabran je jedini grad leta, koji i nema prave zime, a godišnje ga ogreje više od tri stotine sunčanih dana! Teško je i zamisliti skijašku stazu pored gorostasnih palmi, ali Rusi su po ko zna koji put uspeli da iznenade svet i nemoguće učine mogućim. Bio je to prvi put da je Rusija organizovala Zimske olimpijske igre, a Letnje olimpijske igre su organizovane samo jednom u bivšem Sovjetskom Savezu, u Moskvi 1980. godine.

Soči jeste svim turistima grad domaćin, ali većina skijaških dešavanja se zapravo odvija šezdesetak kilometara dalje, u Krasnoj poljani, naselju u planinama, četrdesetak kilometara od mora. Tu zaista ima snega napretek, čak i kada se u Sočiju ljudi kuvaju od vrućine. Tako su ove zimske igre učesnici pamtili i po tome što, posle takmičenja u zimskim sportovima, gosti mogu da se oprobaju i u letnjim sportovima na vodi! U samom Sočiju je i zimi klima prijatna, gotovo suptropska. Temperature povremeno, čak i u januaru i februaru, prelaze dvadesti podeok. Srednja temperatura u ovim mesecima je devet, deset stepeni Celzijusa. Veoma retko, među palmama, provejava pomalo snega sa planina.

Krasna poljana je gradić koji se razvio iz malog abhaskog sela. Pretpostavlja se da je prvi ruski posetilac bio Fjodor Tornau, špijun prerušen u planinara, koji je ovde zabasao davne 1835. godine. Bio je toliko oduševljen prirodom i seljanima da je o tome ostavio divne zapise u svom dnevniku.

Tokom Rata za Kavkaz, ovde su vođene teške borbe između ruske armije i starosedelaca. 

Na mestu današnjih skilajišta nalaze se grobovi kavkaskih naroda, nekadašnjih ruskih neprijatelja. Upravo na ovom mestu četiri ruske vojske su se spojile proglasivši kraj rata koji je trajao bezmalo pet decenija. Više stotina hiljada muslimana tada je bilo primorano da se preseli u Tursku. Stigli su kolonisti, Rusi, Grci i Estonci, među kojima i poznati estonski pisac Anton Tamsar, čiji sam muzej posetio. Bolovao je od tuberkuloze, a lek je tražio među ovim planinama. I danas se tu, četiri kilometra od Krasne poljane, nalazi estonsko naselje Esto-Sadok.

Početkom dvadesetog veka ruska carska porodica ovde podiže svoje odmaralište, Romanovsk, ali car nikada nije stigao da ga poseti. Ratovi su učinili svoje, pa je Krasna poljana ostala divno mesto u nedođiji.

Često je Krasna poljana, zbog odrona, bivala odsečena od sveta. Dovde je donedavno vodio težak put kroz nepristupačnu rečnu dolinu, preko mnogih uspona i strmoglavica.

Posle raspada Sovjetskog Saveza, kada su se druga omiljena ruska skijališta odjednom našla u inostranstvu, mnogi su se setili ovog predela. Iz skromnog seoceta nadomak Sočija, izraslo je ogromno naselje velelepnih, praznih hotela. Kada sam došao, sve je bilo u građevinskom neredu: ni traga od romantičnog mesta u planinama…

Umesto nekadašnjeg puteljka, sada se tu šepuri auto-put koji vodi do skijaških staza – verujem da je to najveći auto-put do neke nedođije! Ovde se nalaze najbolje ruske skijaške staze. Najinteresantnija otpočinje na vrhu planine, na 2.320 metara visine, a tamo se stiže skijaškim liftom. Odatle se prostire oštar spust, duži od jednog kilometra. 

Soči se drastično menja, postaje prava metropola.

Priroda koja oduzima dah, pejzaži koji spajaju more i planinu – pogledajte sve lepote Sočija na fotografijama u galeriji ispod.

Duž obale Crnog mora nalazi se čitav raj šuma, planina, plantaža čajeva i košnica. Sve je tu neobično, a priroda izdašna. Samo u jednom kraju video sam trideset tri vodopada zaredom, prošarana sa sedam vodoskoka.

Pećinama se ni broja ne zna, a u njima se često mogu otkriti ostaci praistorijskih ljudi i životinja. Ulaz u Voroncovsku pećinu vodi u jedan od najvećih podzmenih lavirinata sveta, dug skoro dvanaest kilometara. Tajanstvenost ogromnih, i do šest metara dugih stalaktita, starih više miliona godina, osvaja dušu. Tu je vazduh neverovatno čist; naučnici tvrde da je u njemu hiljadu puta manje mikroba nego u onom koji udišemo pred ulazom u pećinu.

Često se do najlepših mesta može stići samo pešice. Zato sam obio tabane hodajući šumskim stazama. Čudesno je kako voda pronalazi svoj put sa vrhova planina sve do mora, dubeći najtvrđe kamenje, nadirući u šumu koja preko nje uporno stvara tunele od drveća.

Na početku planinske staze ka vodopadu, sretoh starca na izmaku snage. U vojničkoj uniformi, sa medaljama na prsima i mučeničkim licem, ipak je izgledao kao prosjak. Ali on je suviše ponosan da prosjači; umesto toga, prodaje knjižice svojih pesama. One su tanke, neugledne i dirljivo jeftine, ali njemu je cilj da ima šta da pojede… Reših da jednu izaberem za Muzej knjige i putovanja, pa sam uzeo da ih prelistam.

Odmah spazih nekoliko pesama posvećenih Srbiji, dalekom bratskom narodu, i strašnom NATO bombardovanju.

Taj ruski junak saosećao je sa bolom Srba više nego mnogi Srbi. Ispevao je užas našeg stradanja, kao da je i on, duboko u ruskim šumama, preživljavao svaku bombu koja je na nas pala. Saznavši da sam Srbin, zagrlio me je ganut do suza.

Hteo je da mi pokloni knjige, ali sam ja, uzbuđen zbog ovog susreta, insistirao da ih sve kupim.

Jedva sam uspeo da se uskim šumskim stazama probijem do Mamedovog ušća – niza ogromnih vodopada i beličastih stena koje štrče iz šume.

Po legendi, kada su Turci napali priobalna sela, dok su se muškarci opirali osvajačima, žene i deca se sakriše u pećine rasejane divljinom.

Međutim, Turci uhvatiše starca Mameda i njegovog unuka. Zahtevali su da odaju gde se skrivaju njihove komšije, a starac je ohrabrivao unuka da bude junak, da ni reč ne kaže. Međutim, nije mogao sasvim da veruje dečaku još nenaviknutom na život, a kamoli na strašne muke koje su ih čekale. Zato je pristao da oda sklonište, i tražio da donde lično povede Turke. Odvezali su ih, a starac je unuka pustio ispred sebe. Kada su prelazili preko vrha jedne litice, starac je gurnuo unuka u provaliju, kriknuvši: „Beži, unuče!“ Mamedova glava je tog trena, odsečena, odletela niz vodu. Ali njegova slava i njegovo ime uzdigli su se u visine, odakle nikada ne mogu pasti.

Autor: Viktor Lazić