Да ли су Америка и Израел окренули земље залива против себе? На помолу неочекивани политички и војни корак

Иако и даље инсистирају на неутралности, државе Персијског залива налазе се у све неодрживијој позицији између сопствене сигурности, економских интереса и притисака савезника.

Док јавно избегавају директно укључивање у америчко-израелски рат против Ирана, иза кулиса расте забринутост да такав приступ дугорочно можда није одржив.

Како за Реутерс откривају три извора упозната са ситуацијом, неколико земаља Залива наводно наговара Сједињене Државе да не посустају и да иду толико далеко док ирански режим не буде онеспособљен за будуће нападе.

Били суздржани, али...

Државе Залива све су свесније да пасивност носи цену. Напади на цивилну и енергетску инфраструктуру, као и поремећаји у поморском саобраћају кроз Ормуски мореуз, нагризају њихове економије и нарушавају перцепцију тих земаља као стабилних и предвидљивих уточишта за улагања и туризам.

Иран је испалио најмање 2000 пројектила и дронова само на Уједињене Арапске Емирате, што далеко надмашује број пројектила испаљених на Израел.

Више од 80 посто њих било је усмерено на цивилну инфраструктуру, укључујући хотеле, стамбене и пословне зграде, аеродроме, нафтна и гасна постројења. Ирански министар спољних послова Абас Аракчи каже да су напади последица пресељења америчких снага из војних база у хотеле у градовима.

"Схватам да су земље у региону узнемирене и да су њихови људи страдали, али кривица за почетак рата у потпуности је на САД-у", поручио је Аракчи.

Према Абдулазизу Сагеру, председнику Истраживачког центра Залива, Иран је прешао црвене линије са сваком земљом у региону.

"У почетку смо их бранили и противили се рату. Али када су почели да усмеравају нападе на нас, постали су непријатељ. Ако се Американци повуку пре него што се заврше посао, остаћемо сами", рекао је Сагер.

Вашингтон врши притисак на земље Залива да се активније придруже рату против Ирана, упозоривши их да у супротном следе "последице".

Амерички министар обране Пит Хегсет прошле недеље је рекао да су партнери у Заливу спремни да пређу на офанзивне акције и да раде са Вашингтоном на колективном и интегрисаном систему противваздушне одбране. Званично, заливске земље и даље бирају суздржаност и тврде да се само бране.

Аналитичари Међународног института за стратешке студије истичу да постоји неколико сценарија који би могли означити прекретницу која би "натерала" заливске земље да пређу из одбрамбеног става у активно учествовање.

Могу ли да "покажу зубе" Ирану?

Ако Иран изведе удар који би изазвао масовне жртве или ако озбиљно оштети кључну инфраструктуру као што су постројења за десалинизацију, биле би присиљене да реагују војно како би очували кредибилитет.

Земље попут Катара, УАЕ и Саудијске Арабије у великој мери зависе од пловидбе кроз Ормуски мореуз. Ако би се прекид пловидбе продужио, њихова би економија била тешко погођена, што би могло да гурне заливске земље према војној интервенцији како би заштитили своју економију.

Међутим, мало је вероватно да ће појединачне државе саме деловати, пре свега због страха од иранске одмазде.

Мање заливске државе немају војне капацитете за самостално суочавање с Ираном, па осим отварања својих ваздушних простора и територија САД-у, мало је вероватно да ће прећи у ратно стање без деловања већих земаља, попут Саудијске Арабије.

Могуће је да ће се заливске земље на неки начин координисати међу собом, у некој форми регионалног сигурносног механизма као што су Снаге штита полуострва, који се може активирати кад је нападнута нека од земаља чланица Већа за сарадњу арапских земаља у Заливу.

Напади у фазама

Ако до интервенције и дође, она ће се вероватно одвијати у фазама. Заливске земље прво би могле да омогуће САД-у да спроводи шире офанзивне операције с њихових територија.

Затим би могли да се фокусирају на одбрамбено-офанзивне операције. Например, Саудијска Арабија, Катар и УАЕ поседују ракете за копнени напад домета до 400 километара, које им пружају могућност напада с дистанце. Осим тога, поседују и борбене авионе попут Ф-15СА и Рафала, с радијусом до 1.900 километара.

У каснијој фази могли би да изводе циљане нападе усмерене на инфраструктуру повезану с Иранском револуционарном гардом, као и поморске операције ради заштите танкера.

Упркос све јачим притисцима из Вашингтона, заливске земље и даље вагају. Иран још увек располаже значајним капацитетима за асиметричне нападе, укључујући регионалне савезнике и беспилотне летелице које су тешке и скупе за пресретање.

Фактор несигурности представља и неповерење према дугорочној стратегији Вашингтона. Промењивост политике Доналда Трампа, који би се једног јутра могао пробудити и одлучити да више не жели да учествује у рату на Блиском истоку, могао би да остави заливске земље саме у сукобу.

На крају, ту је и питање Израела. Заливске земље страхују да би се отворено учествовање у рату могло перципирати као сарадња с Израелом, што је за њих врло непопуларна опција. Тако се налазе између две готово једнако неповољне опције - не реаговати и рескирати даље иранске нападе или интервенисати и отворити врата широј регионалној ескалацији.