Da li su Amerika i Izrael okrenuli zemlje zaliva protiv sebe? Na pomolu neočekivani politički i vojni korak
Iako i dalje insistiraju na neutralnosti, države Persijskog zaliva nalaze se u sve neodrživijoj poziciji između sopstvene sigurnosti, ekonomskih interesa i pritisaka saveznika.
Iako i dalje insistiraju na neutralnosti, države Persijskog zaliva nalaze se u sve neodrživijoj poziciji između sopstvene sigurnosti, ekonomskih interesa i pritisaka saveznika.
Dok javno izbegavaju direktno uključivanje u američko-izraelski rat protiv Irana, iza kulisa raste zabrinutost da takav pristup dugoročno možda nije održiv.
Kako za Reuters otkrivaju tri izvora upoznata sa situacijom, nekoliko zemalja Zaliva navodno nagovara Sjedinjene Države da ne posustaju i da idu toliko daleko dok iranski režim ne bude onesposobljen za buduće napade.
Bili suzdržani, ali...
Države Zaliva sve su svesnije da pasivnost nosi cenu. Napadi na civilnu i energetsku infrastrukturu, kao i poremećaji u pomorskom saobraćaju kroz Ormuski moreuz, nagrizaju njihove ekonomije i narušavaju percepciju tih zemalja kao stabilnih i predvidljivih utočišta za ulaganja i turizam.
Iran je ispalio najmanje 2000 projektila i dronova samo na Ujedinjene Arapske Emirate, što daleko nadmašuje broj projektila ispaljenih na Izrael.
Više od 80 posto njih bilo je usmereno na civilnu infrastrukturu, uključujući hotele, stambene i poslovne zgrade, aerodrome, naftna i gasna postrojenja. Iranski ministar spoljnih poslova Abas Arakči kaže da su napadi posledica preseljenja američkih snaga iz vojnih baza u hotele u gradovima.
"Shvatam da su zemlje u regionu uznemirene i da su njihovi ljudi stradali, ali krivica za početak rata u potpunosti je na SAD-u", poručio je Arakči.
Prema Abdulazizu Sageru, predsedniku Istraživačkog centra Zaliva, Iran je prešao crvene linije sa svakom zemljom u regionu.
"U početku smo ih branili i protivili se ratu. Ali kada su počeli da usmeravaju napade na nas, postali su neprijatelj. Ako se Amerikanci povuku pre nego što se završe posao, ostaćemo sami", rekao je Sager.
Vašington vrši pritisak na zemlje Zaliva da se aktivnije pridruže ratu protiv Irana, upozorivši ih da u suprotnom slede "posledice".
Američki ministar obrane Pit Hegset prošle nedelje je rekao da su partneri u Zalivu spremni da pređu na ofanzivne akcije i da rade sa Vašingtonom na kolektivnom i integrisanom sistemu protivvazdušne odbrane. Zvanično, zalivske zemlje i dalje biraju suzdržanost i tvrde da se samo brane.
Analitičari Međunarodnog instituta za strateške studije ističu da postoji nekoliko scenarija koji bi mogli označiti prekretnicu koja bi "naterala" zalivske zemlje da pređu iz odbrambenog stava u aktivno učestvovanje.
Mogu li da "pokažu zube" Iranu?
Ako Iran izvede udar koji bi izazvao masovne žrtve ili ako ozbiljno ošteti ključnu infrastrukturu kao što su postrojenja za desalinizaciju, bile bi prisiljene da reaguju vojno kako bi očuvali kredibilitet.
Zemlje poput Katara, UAE i Saudijske Arabije u velikoj meri zavise od plovidbe kroz Ormuski moreuz. Ako bi se prekid plovidbe produžio, njihova bi ekonomija bila teško pogođena, što bi moglo da gurne zalivske zemlje prema vojnoj intervenciji kako bi zaštitili svoju ekonomiju.
Međutim, malo je verovatno da će pojedinačne države same delovati, pre svega zbog straha od iranske odmazde.
Manje zalivske države nemaju vojne kapacitete za samostalno suočavanje s Iranom, pa osim otvaranja svojih vazdušnih prostora i teritorija SAD-u, malo je verovatno da će preći u ratno stanje bez delovanja većih zemalja, poput Saudijske Arabije.
Moguće je da će se zalivske zemlje na neki način koordinisati među sobom, u nekoj formi regionalnog sigurnosnog mehanizma kao što su Snage štita poluostrva, koji se može aktivirati kad je napadnuta neka od zemalja članica Veća za saradnju arapskih zemalja u Zalivu.
Napadi u fazama
Ako do intervencije i dođe, ona će se verovatno odvijati u fazama. Zalivske zemlje prvo bi mogle da omoguće SAD-u da sprovodi šire ofanzivne operacije s njihovih teritorija.
Zatim bi mogli da se fokusiraju na odbrambeno-ofanzivne operacije. Naprimer, Saudijska Arabija, Katar i UAE poseduju rakete za kopneni napad dometa do 400 kilometara, koje im pružaju mogućnost napada s distance. Osim toga, poseduju i borbene avione poput F-15SA i Rafala, s radijusom do 1.900 kilometara.
U kasnijoj fazi mogli bi da izvode ciljane napade usmerene na infrastrukturu povezanu s Iranskom revolucionarnom gardom, kao i pomorske operacije radi zaštite tankera.
Uprkos sve jačim pritiscima iz Vašingtona, zalivske zemlje i dalje vagaju. Iran još uvek raspolaže značajnim kapacitetima za asimetrične napade, uključujući regionalne saveznike i bespilotne letelice koje su teške i skupe za presretanje.
Faktor nesigurnosti predstavlja i nepoverenje prema dugoročnoj strategiji Vašingtona. Promenjivost politike Donalda Trampa, koji bi se jednog jutra mogao probuditi i odlučiti da više ne želi da učestvuje u ratu na Bliskom istoku, mogao bi da ostavi zalivske zemlje same u sukobu.
Na kraju, tu je i pitanje Izraela. Zalivske zemlje strahuju da bi se otvoreno učestvovanje u ratu moglo percipirati kao saradnja s Izraelom, što je za njih vrlo nepopularna opcija. Tako se nalaze između dve gotovo jednako nepovoljne opcije - ne reagovati i reskirati dalje iranske napade ili intervenisati i otvoriti vrata široj regionalnoj eskalaciji.
