Дунав је више од 2.000 година чувао тајну: На дну реке лежало је античко благо - терет који је нестао без трага, вреди читаво богатство
Највеће откриће те врсте у Европи. Археолози сада покушавају да реше велику мистерију.
Више од две хиљаде година Дунав је чувао терет чија је вредност у време када је изгубљен вероватно била огромна.
Археолози су анализирали око тону античког гвожђа пронађеног у реци у Аустрији и утврдили да је реч о највећој познатој збирци гвоздених полупроизвода из античког периода пронађеној у Европи. Материјала је било довољно да тадашњи ковачи направе око 500 мачева.
Необична прича почела је још 2019. године у близини места Деинхам у Аустрији.
Радници који су вадили шљунак из Дунава приметили су међу материјалом необичне гвоздене предмете са зашиљеним крајевима.Уместо да заврше као старо гвожђе, предмети су пријављени аустријским властима надлежним за заштиту културног наслеђа, како преноси румунски Диги24.
Управо то археолог Петер Требше са Универзитета у Инсбруку данас описује као својеврсно чудо. Оно што је на први поглед могло да изгледа као гомила зарђалог метала испоставило се као изузетно археолошко откриће.
Пронађено најмање 500 комада
Требше и археолошкиња Марион Беранже детаљно су анализирали материјал, а резултате истраживања објавили су у научном часопису "Antiquity".
Утврђено је да гвожђе потиче из периода између 3. и 2. века пре нове ере, што значи да је старо приближно 2.200 година.
Међу стотинама пронађених фрагмената истраживачи су идентификовали 193 потпуно очувана гвоздена полупроизвода и још 307 делимично очуваних.
Најмање 500 комада завршило је тако пре више од два миленијума на дну или у наносима Дунава.
Просечна дужина комплетног комада износи око 28,5 центиметара, док је сваки тежак приближно два килограма. Када се све сабере, говоримо о приближно једној тони гвожђа.
Од њих је могло да настане 500 мачева
Оно што је пронађено нису били готови мачеви, алати или друго оружје.
Реч је о полупроизводима - гвожђу припремљеном за даљу обраду које би завршило код ковача и тек тада било претворено у готове предмете. А количина је била огромна.
Према процени Петера Требшеа, од пронађеног гвожђа могло је да буде направљено приближно 500 мачева. Другим речима, терет је био довољан да се наоружа веома велика група ратника.
Да је имао нешто мирнију намену, од исте количине материјала могло је да се направи чак око 8.000 гвоздених ексера. За људе који су живели пре више од два миленијума такав терет представљао је огромну вредност.
Да ли је Дунав прогутао трговачки брод?
Управо је то једна од највећих мистерија читавог открића. Истраживачи сматрају да је највероватније реч о трговачком терету који је изгубљен током транспорта Дунавом, могуће приликом потонућа пловила.
Тешке сировине и роба у античко доба често су транспортоване рекама, које су представљале најпрактичније трговачке путеве за велике количине терета.
Постоји и могућност да је гвожђе намерно положено у реку у оквиру неког ритуала, али истраживачи сматрају да досадашња сазнања о сличним налазима више иду у прилог губитку током транспорта.
Дефинитиван одговор можда никада нећемо добити.
Разлог је начин на који је благо пронађено. Гвожђе је извађено током индустријске експлоатације шљунка великим багером, чиме је првобитни археолошки контекст налазишта уништен.
Због тога археолози више не могу прецизно да реконструишу где су предмети првобитно лежали нити да пронађу евентуалне остатке пловила са којим су могли да потону.
Можда је стигло из Баварске
Научници покушавају да одговоре и на друго питање - одакле је стигла тона гвожђа која је путовала Дунавом?
Слични гвоздени полупроизводи пронађени су код Манхинга у данашњој Немачкој, око 200 километара од места проналаска дунавског блага.
Због тога истраживачи не искључују могућност да је гвожђе произведено на подручју данашње Баварске и потом транспортовано низ Дунав. Ако се та претпоставка потврди, налаз говори много више од приче о једном изгубљеном терету.
Показује да су још у 3. и 2. веку пре нове ере у Подунављу постојали производња и трговина способни да одједном ставе у промет огромну количину метала.
Требше управо то сматра једним од најважнијих закључака истраживања - чињеницу да је око тона гвожђа могла да буде произведена, продата и транспортована као једна пошиљка показује колико је развијена металургија већ била у касном гвозденом добу.
А да радници 2019. године нису обратили пажњу на неколико необичних зарђалих комада међу шљунком, највећа позната збирка античких гвоздених полупроизвода у Европи можда би, после више од 2.000 година проведених у Дунаву, завршила као обично старо гвожђе.
