ЕЛЕКТОРИ: Људи који ће уствари изабрати новог председника Америке

Систем електора не мора нужно да одражава стварно стање на терену. Због начина на који је успостављен, на изборима може да победи кандидат који је у бити добио мањи број гласова. Управо се то догодило 2000. године кад су у трци за Белу кућу били Ал Гор и Џорџ Буш. Гор је добио пола милиона гласова више, али Буш је имао електоре па је на крају однео победу.

Милиони Американаца похрлиће на биралишта 8. новембра и иако ћемо већ тада сазнати ко се усељава у Белу кућу, сам процес бирања председника ни изблиза неће бити готов. У тренутку када Американци узму у руке своје гласачке листиће, пажња ће се усмерити на систем електора, који за остатак свете може деловати компликовано.

Шта су електори?

Амерички избори за председника нису непосредни, него посредни. Бирачи излазе на биралишта, међутим председник постаје онај кандидат који освоји већину гласова у тзв. Електорском колеџу или збору. Електорски збор састоји се од укупно 538 електорских гласова, а за победу треба скупити 270.

Дакле, број електорских гласова једнак је броју сенатора и заступника у Представничком дому. Свака од савезних америчких држава има два сенатора, а број заступника у Представничком дому завси од броја становника сваке поједине државе, дакле гушћа насељеност значи и више заступника.

Свака од држава - које се деле на "сигурне", оне које традиционално нагињу републиканцима или демократима, те "неодлучне", односно тзв. swing статес у којима се не зна ко би могао да добије - има и одређен број електора, односно електорских гласова и њихов број, поново, зависи од броја становника. Минимални број електора је три, колико их имају Аљаска и Монтана. Највише их има Калифорнија, чак 55. Електори у 99 одсто случајева одражавају вољу самога бирачког тела.

Наиме, када Американци 8. новембра изађу на биралишта и заокруже име преферираног председничког кандидата (те попуне остатак гласачког листића и донесу одлуку око дела гувернера, трећине Сената и свих заступника у Представничком дому), они у суштини гласају за електоре тога председничког кандидата који су му, по законској обавези или страначком стегом, "обећали оданост". На овим је изборима, додуше, део електора, згрожен кандидатима, рекао да ће гласати према савести, али одступања су у правилу минимална. У великој већини држава, у суштини у свима осим у Мејну и Небраски које гласове деле пропорционално по окрузима, електори своје гласове дају кандидату који је освојио највише гласова у тој држави, дакле вреди правило "победник добија све", али то ће то ће урадити тек средином децембра, односно "првог понедељка након друге среде у децембру након председничких избора".

Зашто тек тада? Разлог за то, као и за саму институцију електора, треба тражити у прошлости, у доба кад се ствари нису решавале, као данас, једним кликом миша. За окупљање електора, као огледала воље народа на одређеном подручју, требало је времена. Време је било пресудан фактор и за одређивање осталих кључних датума изборног процеса.

Иако они рефлектују вољу бирача, систем електора не мора нужно да одражава стварно стање на терену. Због начина на који је успостављен, на изборима може да победи кандидат који је у бити добио мањи број гласова. Управо се то догодило 2000. године кад су у трци за Белу кућу били Ал Гор и Џорџ Буш. Гор је добио пола милиона гласова више, али Буш је имао електоре па је на крају однео победу.