ELEKTORI: Ljudi koji će ustvari izabrati novog predsednika Amerike

Sistem elektora ne mora nužno da odražava stvarno stanje na terenu. Zbog načina na koji je uspostavljen, na izborima može da pobedi kandidat koji je u biti dobio manji broj glasova. Upravo se to dogodilo 2000. godine kad su u trci za Belu kuću bili Al Gor i Džordž Buš. Gor je dobio pola miliona glasova više, ali Buš je imao elektore pa je na kraju odneo pobedu.

Milioni Amerikanaca pohrliće na birališta 8. novembra i iako ćemo već tada saznati ko se useljava u Belu kuću, sam proces biranja predsednika ni izbliza neće biti gotov. U trenutku kada Amerikanci uzmu u ruke svoje glasačke listiće, pažnja će se usmeriti na sistem elektora, koji za ostatak svete može delovati komplikovano.

Šta su elektori?

Američki izbori za predsednika nisu neposredni, nego posredni. Birači izlaze na birališta, međutim predsednik postaje onaj kandidat koji osvoji većinu glasova u tzv. Elektorskom koledžu ili zboru. Elektorski zbor sastoji se od ukupno 538 elektorskih glasova, a za pobedu treba skupiti 270.

Dakle, broj elektorskih glasova jednak je broju senatora i zastupnika u Predstavničkom domu. Svaka od saveznih američkih država ima dva senatora, a broj zastupnika u Predstavničkom domu zavsi od broja stanovnika svake pojedine države, dakle gušća naseljenost znači i više zastupnika.

Svaka od država - koje se dele na "sigurne", one koje tradicionalno naginju republikancima ili demokratima, te "neodlučne", odnosno tzv. swing states u kojima se ne zna ko bi mogao da dobije - ima i određen broj elektora, odnosno elektorskih glasova i njihov broj, ponovo, zavisi od broja stanovnika. Minimalni broj elektora je tri, koliko ih imaju Aljaska i Montana. Najviše ih ima Kalifornija, čak 55. Elektori u 99 odsto slučajeva odražavaju volju samoga biračkog tela.

Naime, kada Amerikanci 8. novembra izađu na birališta i zaokruže ime preferiranog predsedničkog kandidata (te popune ostatak glasačkog listića i donesu odluku oko dela guvernera, trećine Senata i svih zastupnika u Predstavničkom domu), oni u suštini glasaju za elektore toga predsedničkog kandidata koji su mu, po zakonskoj obavezi ili stranačkom stegom, "obećali odanost". Na ovim je izborima, doduše, deo elektora, zgrožen kandidatima, rekao da će glasati prema savesti, ali odstupanja su u pravilu minimalna. U velikoj većini država, u suštini u svima osim u Mejnu i Nebraski koje glasove dele proporcionalno po okruzima, elektori svoje glasove daju kandidatu koji je osvojio najviše glasova u toj državi, dakle vredi pravilo "pobednik dobija sve", ali to će to će uraditi tek sredinom decembra, odnosno "prvog ponedeljka nakon druge srede u decembru nakon predsedničkih izbora".

Zašto tek tada? Razlog za to, kao i za samu instituciju elektora, treba tražiti u prošlosti, u doba kad se stvari nisu rešavale, kao danas, jednim klikom miša. Za okupljanje elektora, kao ogledala volje naroda na određenom području, trebalo je vremena. Vreme je bilo presudan faktor i za određivanje ostalih ključnih datuma izbornog procesa.

Iako oni reflektuju volju birača, sistem elektora ne mora nužno da odražava stvarno stanje na terenu. Zbog načina na koji je uspostavljen, na izborima može da pobedi kandidat koji je u biti dobio manji broj glasova. Upravo se to dogodilo 2000. godine kad su u trci za Belu kuću bili Al Gor i Džordž Buš. Gor je dobio pola miliona glasova više, ali Buš je imao elektore pa je na kraju odneo pobedu.