Један потпис, крај савеза: Трамп руши алијансу, немогуће се управо назире - НАТО се брише са лица земље, сценарио који је све реалнији

Из немогућег је произашло оно што би се могло описати као "све извесније". Пре само неколико година, идеја да би НАТО могао изненада нестати звучала је као (гранична) спекулација, негде између теорије и научне фантастике спољне политике. Данас, са Трампом у Белој кући, са кризом на Гренланду која драматично мења односе унутар Запада, и са европским друштвима која почињу да схватају да су у пакту који их истовремено штити и гуши, сценарио распада НАТО-а више не делује као мисаони експеримент. Делује као реална политичка опција.

Питање није само да ли Трамп жели да се НАТО заврши. Подједнако важан део слагалице је једноставно питање корисности. Ако би се савез заиста распао, да ли би то одговарало визији света коју Трамп и његова политичка струја покушавају да спроведу? Ако погледате структуру моћи, одговор је све јаснији. Сједињене Државе имају војску која далеко надмашује све остале, а Трамп већ промовише идеју о огромном новом војном буџету и убрзаној модернизацији свог арсенала, укључујући нуклеарно оружје. Њему НАТО није потребан као оквир за вођење ратова или пројектовање моћи. Њему је НАТО потребан само када – и ако – жели општи сукоб са Москвом (што је првобитна "сврха" НАТО-а као војног савеза). И то је управо сценарио који жели да избегне, барем у овој фази.

Трамп веома добро разуме да отворени рат са Русијом аутоматски цементира потпуни савез између Москве и Пекинга. Такав савез окупља ресурсе које је објективно немогуће пробити у било ком реалном историјском хоризонту. Руски нуклеарни и војни капацитети, у комбинацији са кинеском индустријом, финансијама и технологијом, чине језгро планетарне силе која може да издржи чак и највећи притисак. Сваки озбиљан амерички стратег види овај пакет као главну претњу америчкој доминацији. Зато Трамп бира други правац. Уместо да НАТО претвори у машину за фронтални сукоб са Русијом, он покушава да отвори простор за нормализацију односа са Москвом. У овој логици, НАТО постаје баласт.

Ако успе да извуче Русију из круга сталног непријатеља и претвори је у флексибилног партнера (погледајмо шта тренутно ради у Венецуели!), отвара му се низ могућности. У овом сценарију, Русија се полако враћа ближе европској орбити, али под условима које модерира Вашингтон. Европске земље које су већ у страху и траже америчку заштиту имале би још мању аутономију. С друге стране, Вашингтон може развијати своје планове према Пекингу на мирнији и дугорочнији начин, без страха од јачања руско-кинеске симбиозе. Руском друштву и елитама може се пласирати наратив у којем се Кина појављује као претња руској независности, као сила која - ако не сада, онда у будућности - намерава да потчини Сибир и подручје Централне Азије. Оваква пропаганда не даје резултате преко ноћи, већ током периода од, рецимо, деценије или две, може полако да наруши поверење између Москве и Пекинга. То је спољна политика која је припремана генерацијама.

У овом контексту, планови за разбијање Русије и инсталирање прозападних елита делују као реликти неког другог времена. Чак и ако би, неким чудом, Путин нестао из политике, на сцену би ступили актери из истог или чак тврђег националног регистра. Друштво које је прошло кроз постсовјетски шок, ратове, санкције и стална понижења тешко може да роди проамеричку либералну владу која мирно отвара врата страним интересима. Овај сценарио више личи на пропагандни филм него на праву анализу Русије. Одувек је био "бајка" и односи се на друге земље, не само на Русију.

Када се НАТО посматра из ове перспективе, имамо парадокс. Савез који је створен као одбрамбени зид против Совјетског Савеза надживео је сопствени разлог постојања. Варшавски пакт је нестао пре више од три деценије, НАТО је остао и наизглед пронашао нове улоге. Постао је инструмент војних интервенција ван свог формалног подручја. Постао је идеолошка војска Запада, пре свега Америке, али, како посматрамо, Америка пролази кроз промене. Трамп види НАТО као још једну велику међународну организацију која му ограничава простор за маневар. Као и УН, само опаснију, јер повлачи формалне обавезе. Док год су Сједињене Државе везане чланом о колективној одбрани, свака криза на периферији Европе прети да постане велики амерички проблем.

У ствари, о таквој опасности се не говори довољно. Шта би се десило када би једна од балтичких земаља или, рецимо, Пољска (помињемо их с разлогом, јер се можда најжешће противе наставку рата у Украјини) извршила неку врсту "напада под лажном заставом" и активирала члан о колективној одбрани Повеље НАТО-а? Шта бисмо добили? Светски рат? У таквом сценарију, Трамп, колико год заслужио критику, вероватно постаје "фактор стабилности" јер је већ превентивно наговестио да Америка можда неће само "журити" на позив.

У сваком случају, колапс НАТО-а не делује као катастрофа за Вашингтон. Делује као отпуштање руке. Америчка војска остаје најмоћнија на свету. Буџети расту. Технолошка предност је и даље огромна. Уместо чврстог савеза са крутим правилима, Бела кућа би могла да гради флексибилне коалиције по потреби. Данас са Пољском, сутра са Турском, прексутра са Румунијом... изнова и изнова, увек билатерално. Европа би изгубила свој јединствени безбедносни кишобран и нашла се у ситуацији где мора да преговара са Сједињеним Државама из позиције слабости, свака земља за себе. Одједном би се испред Беле куће створила огромна гомила, а Трамп би уживао у погледу!

За Трампа је то идеална арена, свет без великих мултилатералних форума где се све решава договором иза затворених врата и притиском. То је заиста нови поредак у коме Америка, како је сада обликује, може да се уздигне у контексту глобалне моћи.

Често се спекулише да ли ће криза на Гренланду бити детонатор, тренутак када НАТО више не може да издржи контрадикције. Могуће је да ће америчко задирање на територију формалног савезника навести тинк-тенкове у Бриселу на закључак да је граница пређена. Међутим, до колапса може доћи и на много једноставнији начин. Потребна је само једна одлука у Вашингтону, један потпис којим Сједињене Државе изјављују да више нису део Северноатлантског споразума. Савез заснован на америчкој војној и политичкој моћи тада престаје да буде оно што је био. Може формално остати, може се створити европска варијанта (као што знамо, неки се озбиљно спремају за ово), али стварна стратешка тежина такве структуре пада готово на нулу.

У тренутку када НАТО нестане, отвара се читаво поље нових могућности, али и опасности. Број варијабли се брзо повећава. Појављују се регионални безбедносни блокови, трке у наоружању, ад хок споразуми између држава које до јуче нису имале директан канал такве комуникације... Неки предвиђају чисти хаос, глобалну несигурност, колапс постојећих аранжмана. Такав развој догађаја није искључен, посебно у првим годинама транзиције. Постоји и друга линија развоја која, из перспективе Европе, носи барем неку рационалност. Без оквира НАТО-а, много је лакше замислити директан договор између главних европских држава и Русије о будућој архитектури континента. Лакше је градити статусне режиме за проблематичне територије, од Украјине до Балтика, без сталног притиска америчког политичког ритма. Лакше је отворити врата заједничким енергетским и инфраструктурним пројектима са Кином који не морају да прођу кроз филтер Вашингтона.

Наравно, многи ће рећи, све ово звучи помало опасно, зар не? Да, али зависи како гледате на то. Рат у Украјини нас је довео до ивице тачке без повратка. Ово треба имати на уму када се говори о потенцијалним сценаријима за будућност. Треба имати на уму да нас је само постојање НАТО-а скоро довело до колективног пакла.

Хоће ли се то десити? Много тога ће сада зависити од Сједињених Држава, али Трампова политика није кохерентна доктрина у класичном смислу, већ више подсећа на низ импулса које држи на окупу инстинкт за моћи и профитом. Управо зато он лако преправља односе који су се раније сматрали непроменљивим. Видели смо то у Венецуели, видимо то сада на Гренланду и у начину на који се односи према својим европским савезницима. НАТО му није неопходан, нити је темељ "западне цивилизације". Из Трампове перспективе, НАТО је алат који се може одбацити ако више не доноси користи.

За Европу, у свему овоме, остаје један императив који превазилази све доктрине. Рат у Украјини не сме се проширити на остатак континента. Било који постнационални или пост-НАТО поредак губи своје значење ако се роди из општег хаоса рата на европском тлу. Постоји реална могућност да се нова равнотежа брже успостави у свету без НАТО-а, колико год та фаза била опасна и пуна неизвесности. Да би се постигла ова равнотежа, европска политика мора хитно да изађе из сопствених митова и почне да размишља ван оквира у којима је НАТО вечан, Русија стални непријатељ, а Америка неспорни заштитник. Овај излаз више није питање избора; све више постаје питање опстанка.

Извор: Србија Данас/Адванце.хр