Jedan potpis, kraj saveza: Tramp ruši alijansu, nemoguće se upravo nazire - NATO se briše sa lica zemlje, scenario koji je sve realniji

Iz nemogućeg je proizašlo ono što bi se moglo opisati kao "sve izvesnije". Pre samo nekoliko godina, ideja da bi NATO mogao iznenada nestati zvučala je kao (granična) spekulacija, negde između teorije i naučne fantastike spoljne politike. Danas, sa Trampom u Beloj kući, sa krizom na Grenlandu koja dramatično menja odnose unutar Zapada, i sa evropskim društvima koja počinju da shvataju da su u paktu koji ih istovremeno štiti i guši, scenario raspada NATO-a više ne deluje kao misaoni eksperiment. Deluje kao realna politička opcija.

Pitanje nije samo da li Tramp želi da se NATO završi. Podjednako važan deo slagalice je jednostavno pitanje korisnosti. Ako bi se savez zaista raspao, da li bi to odgovaralo viziji sveta koju Tramp i njegova politička struja pokušavaju da sprovedu? Ako pogledate strukturu moći, odgovor je sve jasniji. Sjedinjene Države imaju vojsku koja daleko nadmašuje sve ostale, a Tramp već promoviše ideju o ogromnom novom vojnom budžetu i ubrzanoj modernizaciji svog arsenala, uključujući nuklearno oružje. Njemu NATO nije potreban kao okvir za vođenje ratova ili projektovanje moći. Njemu je NATO potreban samo kada – i ako – želi opšti sukob sa Moskvom (što je prvobitna "svrha" NATO-a kao vojnog saveza). I to je upravo scenario koji želi da izbegne, barem u ovoj fazi.

Tramp veoma dobro razume da otvoreni rat sa Rusijom automatski cementira potpuni savez između Moskve i Pekinga. Takav savez okuplja resurse koje je objektivno nemoguće probiti u bilo kom realnom istorijskom horizontu. Ruski nuklearni i vojni kapaciteti, u kombinaciji sa kineskom industrijom, finansijama i tehnologijom, čine jezgro planetarne sile koja može da izdrži čak i najveći pritisak. Svaki ozbiljan američki strateg vidi ovaj paket kao glavnu pretnju američkoj dominaciji. Zato Tramp bira drugi pravac. Umesto da NATO pretvori u mašinu za frontalni sukob sa Rusijom, on pokušava da otvori prostor za normalizaciju odnosa sa Moskvom. U ovoj logici, NATO postaje balast.

Ako uspe da izvuče Rusiju iz kruga stalnog neprijatelja i pretvori je u fleksibilnog partnera (pogledajmo šta trenutno radi u Venecueli!), otvara mu se niz mogućnosti. U ovom scenariju, Rusija se polako vraća bliže evropskoj orbiti, ali pod uslovima koje moderira Vašington. Evropske zemlje koje su već u strahu i traže američku zaštitu imale bi još manju autonomiju. S druge strane, Vašington može razvijati svoje planove prema Pekingu na mirniji i dugoročniji način, bez straha od jačanja rusko-kineske simbioze. Ruskom društvu i elitama može se plasirati narativ u kojem se Kina pojavljuje kao pretnja ruskoj nezavisnosti, kao sila koja - ako ne sada, onda u budućnosti - namerava da potčini Sibir i područje Centralne Azije. Ovakva propaganda ne daje rezultate preko noći, već tokom perioda od, recimo, decenije ili dve, može polako da naruši poverenje između Moskve i Pekinga. To je spoljna politika koja je pripremana generacijama.

U ovom kontekstu, planovi za razbijanje Rusije i instaliranje prozapadnih elita deluju kao relikti nekog drugog vremena. Čak i ako bi, nekim čudom, Putin nestao iz politike, na scenu bi stupili akteri iz istog ili čak tvrđeg nacionalnog registra. Društvo koje je prošlo kroz postsovjetski šok, ratove, sankcije i stalna poniženja teško može da rodi proameričku liberalnu vladu koja mirno otvara vrata stranim interesima. Ovaj scenario više liči na propagandni film nego na pravu analizu Rusije. Oduvek je bio "bajka" i odnosi se na druge zemlje, ne samo na Rusiju.

Kada se NATO posmatra iz ove perspektive, imamo paradoks. Savez koji je stvoren kao odbrambeni zid protiv Sovjetskog Saveza nadživeo je sopstveni razlog postojanja. Varšavski pakt je nestao pre više od tri decenije, NATO je ostao i naizgled pronašao nove uloge. Postao je instrument vojnih intervencija van svog formalnog područja. Postao je ideološka vojska Zapada, pre svega Amerike, ali, kako posmatramo, Amerika prolazi kroz promene. Tramp vidi NATO kao još jednu veliku međunarodnu organizaciju koja mu ograničava prostor za manevar. Kao i UN, samo opasniju, jer povlači formalne obaveze. Dok god su Sjedinjene Države vezane članom o kolektivnoj odbrani, svaka kriza na periferiji Evrope preti da postane veliki američki problem.

U stvari, o takvoj opasnosti se ne govori dovoljno. Šta bi se desilo kada bi jedna od baltičkih zemalja ili, recimo, Poljska (pominjemo ih s razlogom, jer se možda najžešće protive nastavku rata u Ukrajini) izvršila neku vrstu "napada pod lažnom zastavom" i aktivirala član o kolektivnoj odbrani Povelje NATO-a? Šta bismo dobili? Svetski rat? U takvom scenariju, Tramp, koliko god zaslužio kritiku, verovatno postaje "faktor stabilnosti" jer je već preventivno nagovestio da Amerika možda neće samo "žuriti" na poziv.

U svakom slučaju, kolaps NATO-a ne deluje kao katastrofa za Vašington. Deluje kao otpuštanje ruke. Američka vojska ostaje najmoćnija na svetu. Budžeti rastu. Tehnološka prednost je i dalje ogromna. Umesto čvrstog saveza sa krutim pravilima, Bela kuća bi mogla da gradi fleksibilne koalicije po potrebi. Danas sa Poljskom, sutra sa Turskom, preksutra sa Rumunijom... iznova i iznova, uvek bilateralno. Evropa bi izgubila svoj jedinstveni bezbednosni kišobran i našla se u situaciji gde mora da pregovara sa Sjedinjenim Državama iz pozicije slabosti, svaka zemlja za sebe. Odjednom bi se ispred Bele kuće stvorila ogromna gomila, a Tramp bi uživao u pogledu!

Za Trampa je to idealna arena, svet bez velikih multilateralnih foruma gde se sve rešava dogovorom iza zatvorenih vrata i pritiskom. To je zaista novi poredak u kome Amerika, kako je sada oblikuje, može da se uzdigne u kontekstu globalne moći.

Često se spekuliše da li će kriza na Grenlandu biti detonator, trenutak kada NATO više ne može da izdrži kontradikcije. Moguće je da će američko zadiranje na teritoriju formalnog saveznika navesti tink-tenkove u Briselu na zaključak da je granica pređena. Međutim, do kolapsa može doći i na mnogo jednostavniji način. Potrebna je samo jedna odluka u Vašingtonu, jedan potpis kojim Sjedinjene Države izjavljuju da više nisu deo Severnoatlantskog sporazuma. Savez zasnovan na američkoj vojnoj i političkoj moći tada prestaje da bude ono što je bio. Može formalno ostati, može se stvoriti evropska varijanta (kao što znamo, neki se ozbiljno spremaju za ovo), ali stvarna strateška težina takve strukture pada gotovo na nulu.

U trenutku kada NATO nestane, otvara se čitavo polje novih mogućnosti, ali i opasnosti. Broj varijabli se brzo povećava. Pojavljuju se regionalni bezbednosni blokovi, trke u naoružanju, ad hok sporazumi između država koje do juče nisu imale direktan kanal takve komunikacije... Neki predviđaju čisti haos, globalnu nesigurnost, kolaps postojećih aranžmana. Takav razvoj događaja nije isključen, posebno u prvim godinama tranzicije. Postoji i druga linija razvoja koja, iz perspektive Evrope, nosi barem neku racionalnost. Bez okvira NATO-a, mnogo je lakše zamisliti direktan dogovor između glavnih evropskih država i Rusije o budućoj arhitekturi kontinenta. Lakše je graditi statusne režime za problematične teritorije, od Ukrajine do Baltika, bez stalnog pritiska američkog političkog ritma. Lakše je otvoriti vrata zajedničkim energetskim i infrastrukturnim projektima sa Kinom koji ne moraju da prođu kroz filter Vašingtona.

Naravno, mnogi će reći, sve ovo zvuči pomalo opasno, zar ne? Da, ali zavisi kako gledate na to. Rat u Ukrajini nas je doveo do ivice tačke bez povratka. Ovo treba imati na umu kada se govori o potencijalnim scenarijima za budućnost. Treba imati na umu da nas je samo postojanje NATO-a skoro dovelo do kolektivnog pakla.

Hoće li se to desiti? Mnogo toga će sada zavisiti od Sjedinjenih Država, ali Trampova politika nije koherentna doktrina u klasičnom smislu, već više podseća na niz impulsa koje drži na okupu instinkt za moći i profitom. Upravo zato on lako prepravlja odnose koji su se ranije smatrali nepromenljivim. Videli smo to u Venecueli, vidimo to sada na Grenlandu i u načinu na koji se odnosi prema svojim evropskim saveznicima. NATO mu nije neophodan, niti je temelj "zapadne civilizacije". Iz Trampove perspektive, NATO je alat koji se može odbaciti ako više ne donosi koristi.

Za Evropu, u svemu ovome, ostaje jedan imperativ koji prevazilazi sve doktrine. Rat u Ukrajini ne sme se proširiti na ostatak kontinenta. Bilo koji postnacionalni ili post-NATO poredak gubi svoje značenje ako se rodi iz opšteg haosa rata na evropskom tlu. Postoji realna mogućnost da se nova ravnoteža brže uspostavi u svetu bez NATO-a, koliko god ta faza bila opasna i puna neizvesnosti. Da bi se postigla ova ravnoteža, evropska politika mora hitno da izađe iz sopstvenih mitova i počne da razmišlja van okvira u kojima je NATO večan, Rusija stalni neprijatelj, a Amerika nesporni zaštitnik. Ovaj izlaz više nije pitanje izbora; sve više postaje pitanje opstanka.

Izvor: Srbija Danas/Advance.hr