Ледени брод, смрад, мрак и очај: Труднице рађале док је смрт вребала са свих страна за време рата - Бебе рођене у најстрашнијим условима постале судбинска браћа

На теретном броду, у леденом Источном мору родило се пет беба, које крвно нису повезане, али су рођене под истим околностима, што их је учинило судбоносним браћом и сестрама, крајем децембра 1950.године, шест месеци од почетка Корејског рата.

Бебе су добиле имена Кимчи 1, Кимчи 2, 3, 4 и 5. У историји су постали познати као Божићно чудо.

Без сарадње америчких војника, ми избеглице не бисмо стигли на Југ у потрази за слободом, рекао је за CNN Сон Јанг-јанг, који је добио надимак Кимчи 1, називајући себе "плодом савеза између Јужне Кореје и САД".

Кимчи од 1 до 5 су надимци које су им дали чланови америчке посаде у знак почасти вољеном корејском јелу. Сви су рођени на SS Мередит Виктори, теретном броду Сједињених Америчких Држава.

Како је рат избио, САД су вратиле брод у своју транспортну флоту како би превезле материјал на полуострво, подржавајући америчке и трупе Уједињених нација које се боре да одбију севернокорејску инвазију на Југ. Жестока битка довела је до повлачења америчких маринаца у Хунгнам, на источној обали Северне Кореје, где је планирана масовна операција евакуације. Придружили су им се десетине хиљада цивила у бекству. Појавило се 50.000 Севернокорејаца који су желели да оду, а убрзо се тај број удвостручио.

Генерал-мајор Едвард Алмонд, командант корпуса америчке војске, наредио је да се укрцају сви званичници цивилне владе и њихове породице "заједно са што више других лојалних и некомунистичких грађана колико год је то простор на броду дозвољавао", према речима историчара Ричарда Стјуарта.

Брод "Мередит Виктори", који је достављао залихе из јапанске луке Јокохама у луке у Јужној Кореји, позван је у Хунгнам.

-Владао је хаос јер је око 100.000 севернокорејских избеглица било у ројевима по целом доку, рекао је за CNN Берли Смит, бивши млађи трећи официр брода Мередит Виктори.

-Изгледало је као Тајмс сквер у Њујорку на Бадње вече – осим што је било веома тихо. Људи су се само нагурали на доку са бебама на леђима, и мушкарци, жене, много деце, додао је.

Међу избеглицама су били родитељи Сон Јанг-јанга, који ће ускоро постати Кимчи 1. Оставили су своје прво двоје деце на чување свом ујаку на северу, верујући да ће раздвајање бити привремено и да ће деца бити безбедна. Сонинов отац, због свог статуса високог званичника у региону, био би у опасности ако комунистичке снаге преузму власт. Зато су му његови помоћници саветовали да се склони на југ са својом супругом у поодмаклој трудноћи, док америчке и снаге УН не поврате покрајину, што се на крају никада није догодило.

Теретни брод је био препун, 14.000 избеглица на нагураних у сваки могући простор брода. Избеглице су биле закључане на палубама без струје, светла, грејања, воде, хране или тоалета...

-Буквално смо лопатама уклањали људски измет са сваке од ових 15 палуба, гомиле људског измета високе више од метра у сваком од 15 спремишта… био је то затворени канализациони систем, јер је свака палуба била запечаћена и људи нису имали начина да оду на копно, рекао је Смит о стању у које је брод доведен након што је данима превозио избеглице.

Брод, који није имао наоружање нити топ, пловио би уским каналом кроз огромно минско поље и избегавао ваздушне нападе на свом путовању ка југу. Чудом, нико није погинуо.

Након што им је одбијено да уплове у Бусан због већ огромном прилива избеглица, брод је стигао у Геоџе, острво на југоисточном врху полуострва, где ће Сон провести првих седам година свог живота.

-Мој тата је нашао посао у продавници америчке војске PX и сваког јутра, пре него што би кренуо на посао, причао ми је приче о свом деветогодишњем сину и петогодишњој ћерки које је оставио у Северној Кореји, присетио се Сон. Његови родитељи никада нису успели да се врате кући како су планирали и сваки дан су жалили због своје одлуке.

-Сваког јутра, моја мама је пунила чисту чинију свеже воде и остављала је окренуту ка северу. То је било народно веровање. Молила се ка северу, да мој брат и сестра који су остали тамо остану добро док се поново не ујединимо, рекао је Сон, који сада има 75 година.

Након примирја 1953. године, милиони породица су остали раздвојени војном линијом разграничења док корејски Црвени крст није ускочио да помогне у идентификацији и повезивању породица. Сонови родитељи су се брзо пријавили али, као и хиљаде људи из њихове генерације, умрли су и даље чезнући за својом децом.

Сон се вратио у Кореју у педесетим годинама и чуо од блиског познаника, који је и сам био избеглица из Северне Кореје да Кимчи 5, један од рођених беба на броду, тражи друге Кимчије.

-Рекао је да је срео Кимчија 5 на церемонији поводом сећања на евакуацију из Хунгнама у Геоџеу, који је рекао да су остала четири Кимчија нестала и да жели да су сви добро, рекао је Сон. Успео је да се састане са запосленима у броду SS Мередит Виктори, који су били у Сеулу одмах након што су присуствовали истој комеморативној церемонији.

Затим је ступио у контакт са Кимчијем 5, Ли Кјунг Пилом, који живи на Геоџеу као ветеринар.

-Било је као да сам упознао брата. Као да сам упознао своју породицу, био сам тако срећан што га видим. Имамо исту судбину, присетио се Кимчи 1 сусрета са "судбинским братом."

Док је место боравка Кимчи 2, 3 и 4 непознато, Кимчи 1 и 5 су активно представљали "раздвојене породице". Иако се поновни сусрет са његовом крвном браћом и сестрама још није догодио, поновни сусрет са "братом" Кимчијем одржава Сона у нади.

На питање да подели своју поруку за изгубљену браћу и сестре, Сон је рекао: "Тражићу вас док не затворим очи. А када вас пронађем, детаљно ћу испричати све о томе колико сте недостајали нашим родитељима..."

Свака интеракција, укључујући дијалоге и поновна окупљања раздвојених породица, између две Кореје је обустављена последњих година.

-Ситуација не изгледа као да бисмо ускоро могли поново да се ујединимо, али чврсто верујем, без сумње, да ћемо се једног дана срести, рекао је Кимчи 1.

-Останите здрави и немојте се обесхрабрити док се не сретнемо. Морамо се поново срести, била је његова порука наде.