Макрон на мукама: Шта после политичког земљотреса у Француској?! Пети премијер за мање од две године или превремени избори

Француска је у понедељак гурнута у нову политичку нестабилност након што премијер Франсоа Бајру и његова мањинска влада нису успели да гласају о поверењу у парламенту.

Посланици су гласали против њега са 364-194, приморавајући председника Емануела Макрона да поново тражи новог премијера. Бајру је био на функцији мање од годину дана и ставио је своју политичку будућност на коцку, надајући се да ће посланици подржати његову иницијативу за дубоко смањење потрошње како би се обуздао галопирајући дуг Француске. Уместо тога, и левица и крајња десница су искористиле прилику да га свргну.

Шта је следеће?

Канцеларија председника је потврдила да ће председник прихватити Бајруову оставку у уторак и именовати наследника у наредним данима. Према француском уставу, Бајру може остати у својству вршиоца дужности до тада, бавећи се само актуелним пословима, извештава Euronews.

Француска је већ два пута у протекле две године функционисала са прелазним владама: између јула и септембра 2024. године након оставке владе Габријела Атала, и у децембру 2024. године након пада владе Мишела Барнијеа.

Макрон сада има две опције: именовати новог премијера способног да освоји поверење парламента или распустити Народну скупштину и расписати превремене изборе. До сада се опирао овом другом, али политички застој би га на крају могао приморати да то учини.

Нови избори у року од 40 дана?

Ако Макрон заиста одлучи да распише нове изборе, устав налаже да се они одрже између 20 и 40 дана након распуштања. Према устаљеној пракси, од председника би се тада очекивало да именује премијера из странке која је освојила највише места, иако није уставно обавезан да то учини.

Ако би странка освојила апсолутну већину, председник би у пракси био приморан да именује свог лидера за премијера, пракса позната у француској политици као „кохабитација“. То је био случај 1993. године, када је социјалистички председник Франсоа Митеран морао да именује конзервативног премијера Едуара Баладура након што је десничарска странка убедљиво победила на парламентарним изборима.

Да је Макрон игнорисао такав исход и уместо тога именовао свог савезника, таква влада би се готово сигурно суочила са тренутним гласањем о неповерењу.

Ко би могао да наследи Бајруа?

Спекулације о потенцијалним наследницима су већ у пуном јеку. Ево неких од кандидата. Социјалистички лидер Оливије Форе је рекао да је његова странка спремна да преузме власт и чак је добио јавну подршку од бившег председника Франсоа Оланда.
Међутим, главни предлог његове странке о опорезивању ултрабогатих могао би да одврати пажњу Макрона од његовог избора. Штавише, бројни представници конзервативне деснице, али и из крајње леве странке Непокорена Француска, противе се Фореовом именовању.

Бернар Казнев, бивши социјалистички премијер, доживљава се као мост ка умереној левици. Његово име се помиње као могућност само ако се социјалисти обавежу да га неће свргнути, откако је напустио странку 2022. године. Пјер Московиси, шеф Француског ревизорског суда, има репутацију фискалне опрезности. Његов профил би могао да смири тржишта и привуче подршку умерених социјалиста.

Министар одбране Себастијан Лекорну је најочигледнији избор за „континуитет“, лојалиста Макрона који је у његовом тиму од 2017. године. Замало је постао премијер прошлог децембра, пре него што је Бајруова интервенција у последњем тренутку то осујетила.

Министри спремни да преузму улогу премијера

Министарка рада Катрин Вотрен нуди центристички, друштвено-политички фокус који може привући део конзервативне деснице, али оставља левицу равнодушном. Неки од Макронових левичарских савезника су опрезни према њеној кандидатури због њеног противљења истополним браковима.

Министар економије Ерик Ломбард је сигнализирао спремност на компромис са левицом око буџета за 2026. годину. Он веома добро познаје јавне финансије, нема председничке амбиције и има личне везе са социјалистичким лидером Оливијеом Фореом, што би могло да придобије део левице.

Именовање министра правде Жералда Дарманена могло би да сигнализира оштрији заокрет ка закону и реду под његовим вођством, што би вероватно ојачало отпор левице. Остаје да се види да ли би Дарманинове председничке амбиције за 2027. годину подстакле га да прихвати тако високу функцију.

Министар унутрашњих послова Бруно Retaillo отелотворује тврдокорнију конзервативну линију. То би му могло обезбедити прећутну толеранцију од стране неких крајње десничарских посланика, али би повећало отпор левице и узнемирило центристе. Гзавије Бертран доноси снажну конзервативну подршку. Али његови затегнути односи са крајњом десницом могли би да искомпликују сваку већину.

Макронов све мањи простор за маневар

Следећи премијер ће се суочити са истим готово немогућим задатком: усвајањем буџета кроз подељени парламент у којем ниједна странка нема већину. Макрон се обавезао да ће остати на функцији до истека мандата му 2027. године. Али након што је неколико влада срушено за мање од две године, Француска се суочава са продубљивањем политичких подела, док друга највећа европска економија остаје оптерећена растућим дугом.

Говорећи парламенту пре гласања у понедељак, Бајру је упозорио на земљу на „животној подршци“ и зависну од потрошње. Јавни дуг Француске сада износи више од 3,3 билиона евра, или 114% БДП-а, што је трећи највећи дуг у еврозони после Грчке и Италије.

Дефицит је достигао 5,8% БДП-а у 2023. години, што је скоро двоструко више од горње границе ЕУ од 3%, а прогноза је да ће ове године бити 5,4%. Бајруов план је имао за циљ смањење потрошње за 44 милијарде евра до 2026. године, делимично укидањем два државна празника, али су противници то осудили као социјално неправедно.