Мир којег се Европа највише боји: Могући договор Путина и Трампа иде пуно дубље од саме Украјине - тиче се глобалне прерасподеле моћи, завршити сад на кривој страни значиће вечну деградацију

Велике ствари се дешавају, бар потенцијално. Трамп и Путин најављују самит који би, према службеним изјавама, могао окончати рат у Украјини. Док у Бриселу расте нервоза, у Москви и Вашингтону влада опрезни оптимизам - то је оптимизам двојице актера који напокон преговарају директно, свесни да их вековна логика геополитике чини природним супарницима, али и савезницима када је реч о разбијању европске хомогености. Ако се заиста постигне договор, јасно је да ће највећи губитник бити Европска унија, чија се спољна политика своди на реаговање на потезе других.

Трампу је потребан брз, драматичан успех - и домаћа и глобална јавност уморна је од рата који се од почетка приказивао као "борба демократије против ауторитаризма", а сада се претворио у скупу пат‑позицију. С друге стране, Путин има луксуз времена: руска економија, премда под санкцијама, пронашла је вентил на Истоку и Југу, а Кремљ може теоретски ратовати још годинама. Међутим, руском је руководству јасно да би дуготрајна војна исцрпљеност срушила финансијску основу државе. Понуда за самит стога долази у правом тренутку за оба председника.

Сценарио који се у Вашингтону разматра готово је класична "реал‑политик" нагодба: замрзавање линије бојишта уз формално или неформално признавање руског суверенитета над Кримом и делом Донбаса, заузврат укидање дела санкција и повратак руских енергената на западно тржиште. Трамп би, наравно, тај пакет продао бирачима као "мир без америчког војника на фронту" и "падајућу цену бензина". За Путина је то пак ратна победа, можда мања од очекиване, можда скупља од очекиване, али ипак победа.

Европа се пак нашла у парадоксу - најгласније заговара украјински суверенитет, а истовремено је економски најрањивија ако рат потраје. Инфлација, енергетске турбуленције и растућа десница у ЕУ подстичу јачање "мировног лобија" који би, нарочито у земљама попут Немачке и Француске, сутра могао без велике помпе прихватити договор који долази из Беле куће. Но институције ЕУ реторички остају тврде јер не могу себи да приуште јавно признати да немају инструменте притиска на Москву осим санкција које већ годинама дају све слабије резултате. Дакако, још мање могу себи да признају да би овакав исход рата, не рачунајући Кијев, био највећи пораз управо за ЕУ.

За Кијев је понуђени "зрачни мораторијум" можда тек привремено олакшање. Суспензија ракетирања свакако спашава цивилне животе, али Украјину лишава једног од ретких асиметричних алата – далекометних дронова који погађају руске логистичке ланце.

У Кремљу понуду виде и шире: ако Трамп укине секундарне санкције, Русија може вратити барем део волумена гаса на тржишта Европе - можда чак посредно преко трећих земаља. Тиме би се поново активирала зарада неопходна за војни буџет, али и ојачала преговарачка позиција Москве према Пекингу, који све интензивније користи руске слабости за добијање повољних уговора о енергентима. Путин купује стратешку аутономију између Кине и САД, док Трамп добија адут за притисак на Пекинг у трговинским преговорима.

Унутар НАТО-а отвара се пукотина: источноевропске чланице, које рат доживљавају егзистенцијално, већ сада упозоравају да мир не сме да се гради на "продаји територије Украјине". Но њихове сигурносне гаранције зависе од САД, па ће се отпор вероватно свести на гласне декларације без стварних последица. Западна Европа, исцрпљена инфлацијом и растом популизма, тихо ће одахнути ако рат престане, па макар на руским условима.

Трампову администрацију мање брину моралне поруке, а више глобална редистрибуција ресурса. Европа ће, након што је већ одбацила јефтине руске енергенте, морати наставити скупо да диверсификује увоз, док се САД намећу као главни добављач ЛНГ-а и оружја. Ако додатно осигура руску суздржаност према Кини, Вашингтон постиже двоструку победу - смањује трошкове ангажовања у Европи и фокусира се на индо-пацифичко надметање.

Уколико самит заврши само ограниченим договором, рат прелази у "замрзнуто стање" које медијски губи атрактивност. Трамп ће тврдити да је "зауставио крвопролиће", Путин да је "заштитио руски народ". Европа ће се ломити између потребе да обнавља порушену Украјину и унутрашњих политичких криза. Украјински лидери остају без обе кључне полуге - западног фокуса и снажне моралне нарације – док ће на терену и даље тињати сукоб који се може разбуктати кад год то једној страни буде опортуно.

Свет можда улази у нову фазу мултиполарности: САД и Русија редефинисањем односа отварају могућност прерасподеле глобалне моћи, при чему Европа, без сопственог стратешког компаса, ризикује статус периферног посматрача. Иронија је да ће управо континент који је највише форсирао санкције и "вредносну дипломатију" остати без места за столом када падне завеса.

У сваком случају, самит Трамп-Путин неће бити тек симболични сусрет, биће то лакмус тест способности Европе да се постави као суверени актер. Ако остане на нивоу протестних нота и декларативне солидарности с Кијевом, Брисел ће потврдити оно што Кремљ и Бела кућа већ наслућују: стари континент је потрошио геополитички капитал и сада стоји са стране док други цртају нове карте моћи. А мир - колико год га прижељкивали - увек долази са високом ценом за оне који га нису кројили.

Јасно је да унапред претпостављати да се одједном налазимо на самом крају рата може бити лоша прогноза, поготово кад знамо да је један од кључних актера Доналд Трамп! Било би тешко чак и побројати колико пута је он успео у нешто више од пола године на власти "изокретати се" када је реч о Украјини. Довољно је пратити медијске реакције које већ улазе у зону кратког споја. Прво су се плашили Трампа, затим су узбуђено славили његов "заокрет" (или бар неколико) кад је најавио да ће ипак наставити помагати Украјину. Сада, када одједном најављује сусрет са Путином, поново расте паника, па тако већ данас можемо читати о томе како ће Трамп "пасти у Путинову замку". У преводу - никоме ко се у овом рату сврстао на страну Кијева није драго да до сусрета уопште долази.

Тиме заправо још једном показују своје милитаристичко лице. Сама спознаја да би рат могао бити ускоро завршен код неких изазива велику нелагодност - а кад имамо на уму да су то људи који воде Европу, ситуација се може описати само као застрашујућа.

Што се Трампа тиче, може се рећи да је разочарао све стране. Може ли се сада бар донекле искупити? То би свакако био позитиван исход, да напокон оконча бар један рат и оствари нешто од својих предизборних обећања. Наравно, зауставити рат у Украјини значило би осигурати свету много већу шансу за мир. Истовремено, Трамп је итекако свестан да су уједињена Русија и Кина, а сада можда и Индија, нешто са чим се Америка неће моћи још дуго носити. Циљ је остао исти - помирити се са Русијом и учинити све да руско-кинеска алијанса не прерасте у нешто много компактније и моћније.