Mir kojeg se Evropa najviše boji: Mogući dogovor Putina i Trampa ide puno dublje od same Ukrajine - tiče se globalne preraspodele moći, završiti sad na krivoj strani značiće večnu degradaciju

Velike stvari se dešavaju, bar potencijalno. Tramp i Putin najavljuju samit koji bi, prema službenim izjavama, mogao okončati rat u Ukrajini. Dok u Briselu raste nervoza, u Moskvi i Vašingtonu vlada oprezni optimizam - to je optimizam dvojice aktera koji napokon pregovaraju direktno, svesni da ih vekovna logika geopolitike čini prirodnim suparnicima, ali i saveznicima kada je reč o razbijanju evropske homogenosti. Ako se zaista postigne dogovor, jasno je da će najveći gubitnik biti Evropska unija, čija se spoljna politika svodi na reagovanje na poteze drugih.

Trampu je potreban brz, dramatičan uspeh - i domaća i globalna javnost umorna je od rata koji se od početka prikazivao kao "borba demokratije protiv autoritarizma", a sada se pretvorio u skupu pat‑poziciju. S druge strane, Putin ima luksuz vremena: ruska ekonomija, premda pod sankcijama, pronašla je ventil na Istoku i Jugu, a Kremlj može teoretski ratovati još godinama. Međutim, ruskom je rukovodstvu jasno da bi dugotrajna vojna iscrpljenost srušila finansijsku osnovu države. Ponuda za samit stoga dolazi u pravom trenutku za oba predsednika.

Scenario koji se u Vašingtonu razmatra gotovo je klasična "real‑politik" nagodba: zamrzavanje linije bojišta uz formalno ili neformalno priznavanje ruskog suvereniteta nad Krimom i delom Donbasa, zauzvrat ukidanje dela sankcija i povratak ruskih energenata na zapadno tržište. Tramp bi, naravno, taj paket prodao biračima kao "mir bez američkog vojnika na frontu" i "padajuću cenu benzina". Za Putina je to pak ratna pobeda, možda manja od očekivane, možda skuplja od očekivane, ali ipak pobeda.

Evropa se pak našla u paradoksu - najglasnije zagovara ukrajinski suverenitet, a istovremeno je ekonomski najranjivija ako rat potraje. Inflacija, energetske turbulencije i rastuća desnica u EU podstiču jačanje "mirovnog lobija" koji bi, naročito u zemljama poput Nemačke i Francuske, sutra mogao bez velike pompe prihvatiti dogovor koji dolazi iz Bele kuće. No institucije EU retorički ostaju tvrde jer ne mogu sebi da priušte javno priznati da nemaju instrumente pritiska na Moskvu osim sankcija koje već godinama daju sve slabije rezultate. Dakako, još manje mogu sebi da priznaju da bi ovakav ishod rata, ne računajući Kijev, bio najveći poraz upravo za EU.

Za Kijev je ponuđeni "zračni moratorijum" možda tek privremeno olakšanje. Suspenzija raketiranja svakako spašava civilne živote, ali Ukrajinu lišava jednog od retkih asimetričnih alata – dalekometnih dronova koji pogađaju ruske logističke lance.

U Kremlju ponudu vide i šire: ako Tramp ukine sekundarne sankcije, Rusija može vratiti barem deo volumena gasa na tržišta Evrope - možda čak posredno preko trećih zemalja. Time bi se ponovo aktivirala zarada neophodna za vojni budžet, ali i ojačala pregovaračka pozicija Moskve prema Pekingu, koji sve intenzivnije koristi ruske slabosti za dobijanje povoljnih ugovora o energentima. Putin kupuje stratešku autonomiju između Kine i SAD, dok Tramp dobija adut za pritisak na Peking u trgovinskim pregovorima.

Unutar NATO-a otvara se pukotina: istočnoevropske članice, koje rat doživljavaju egzistencijalno, već sada upozoravaju da mir ne sme da se gradi na "prodaji teritorije Ukrajine". No njihove sigurnosne garancije zavise od SAD, pa će se otpor verovatno svesti na glasne deklaracije bez stvarnih posledica. Zapadna Evropa, iscrpljena inflacijom i rastom populizma, tiho će odahnuti ako rat prestane, pa makar na ruskim uslovima.

Trampovu administraciju manje brinu moralne poruke, a više globalna redistribucija resursa. Evropa će, nakon što je već odbacila jeftine ruske energente, morati nastaviti skupo da diversifikuje uvoz, dok se SAD nameću kao glavni dobavljač LNG-a i oružja. Ako dodatno osigura rusku suzdržanost prema Kini, Vašington postiže dvostruku pobedu - smanjuje troškove angažovanja u Evropi i fokusira se na indo-pacifičko nadmetanje.

Ukoliko samit završi samo ograničenim dogovorom, rat prelazi u "zamrznuto stanje" koje medijski gubi atraktivnost. Tramp će tvrditi da je "zaustavio krvoproliće", Putin da je "zaštitio ruski narod". Evropa će se lomiti između potrebe da obnavlja porušenu Ukrajinu i unutrašnjih političkih kriza. Ukrajinski lideri ostaju bez obe ključne poluge - zapadnog fokusa i snažne moralne naracije – dok će na terenu i dalje tinjati sukob koji se može razbuktati kad god to jednoj strani bude oportuno.

Svet možda ulazi u novu fazu multipolarnosti: SAD i Rusija redefinisanjem odnosa otvaraju mogućnost preraspodele globalne moći, pri čemu Evropa, bez sopstvenog strateškog kompasa, rizikuje status perifernog posmatrača. Ironija je da će upravo kontinent koji je najviše forsirao sankcije i "vrednosnu diplomatiju" ostati bez mesta za stolom kada padne zavesa.

U svakom slučaju, samit Tramp-Putin neće biti tek simbolični susret, biće to lakmus test sposobnosti Evrope da se postavi kao suvereni akter. Ako ostane na nivou protestnih nota i deklarativne solidarnosti s Kijevom, Brisel će potvrditi ono što Kremlj i Bela kuća već naslućuju: stari kontinent je potrošio geopolitički kapital i sada stoji sa strane dok drugi crtaju nove karte moći. A mir - koliko god ga priželjkivali - uvek dolazi sa visokom cenom za one koji ga nisu krojili.

Jasno je da unapred pretpostavljati da se odjednom nalazimo na samom kraju rata može biti loša prognoza, pogotovo kad znamo da je jedan od ključnih aktera Donald Tramp! Bilo bi teško čak i pobrojati koliko puta je on uspeo u nešto više od pola godine na vlasti "izokretati se" kada je reč o Ukrajini. Dovoljno je pratiti medijske reakcije koje već ulaze u zonu kratkog spoja. Prvo su se plašili Trampa, zatim su uzbuđeno slavili njegov "zaokret" (ili bar nekoliko) kad je najavio da će ipak nastaviti pomagati Ukrajinu. Sada, kada odjednom najavljuje susret sa Putinom, ponovo raste panika, pa tako već danas možemo čitati o tome kako će Tramp "pasti u Putinovu zamku". U prevodu - nikome ko se u ovom ratu svrstao na stranu Kijeva nije drago da do susreta uopšte dolazi.

Time zapravo još jednom pokazuju svoje militarističko lice. Sama spoznaja da bi rat mogao biti uskoro završen kod nekih izaziva veliku nelagodnost - a kad imamo na umu da su to ljudi koji vode Evropu, situacija se može opisati samo kao zastrašujuća.

Što se Trampa tiče, može se reći da je razočarao sve strane. Može li se sada bar donekle iskupiti? To bi svakako bio pozitivan ishod, da napokon okonča bar jedan rat i ostvari nešto od svojih predizbornih obećanja. Naravno, zaustaviti rat u Ukrajini značilo bi osigurati svetu mnogo veću šansu za mir. Istovremeno, Tramp je itekako svestan da su ujedinjena Rusija i Kina, a sada možda i Indija, nešto sa čim se Amerika neće moći još dugo nositi. Cilj je ostao isti - pomiriti se sa Rusijom i učiniti sve da rusko-kineska alijansa ne preraste u nešto mnogo kompaktnije i moćnije.