Најопаснији сир на свету произведен у Италији: Начин производње ће вас згрозити
Најопаснији сир на свету, производи Сардинија. Такозвани "Цасу марзу", јединствени овчији сир који се прави на бизаран начин, а његов извоз, није дозвоље.
Италијанско острво Сардинија налази се у Тиренском мору. Обала дуга 1.849 километара препуна је пешчаних плажа са смарагдним водама, које привлаче бројне туристе, али и љубитеље јединствених гастрономских искустава. Наиме, ту се производи јединствени овчији сир – „цасу марзу“, који држи Гинисов светски рекорд као најопаснији сир на свету.
Реч је о сиру, најчешће локалној врсти пекорина („фиоре сардо“) у ком се циљано гаје ларве такозваних сирних мува. Ларве се излегну и траже пут напоље једући сир и варећи његове протеине, трансформишући производ у деликатес потпуно другачије текстуре.
Ако имате храбрости да га испробате, моћи ћете да уживате у интензивном укусу који подсећа на медитеранске пашњаке и пикантним нотама које се у устима осећају и сатима након дегустације.
Неки кажу да је афродизијак, али неки сматрају да је опасан за људско здравље, јер црви могу да преживе жвакање и да доведу до Мијазе, односно малих отвора у цревима, али до сада ниједан такав случај није повезан са „цазу марзу“ сиром.
Његова комерцијална продаја је забрањена, али га локалци радо једу и то вековима. „Црвљање је чар и лепота овог сира“, каже за CNN Паоло Солинас, сардинијски гастроном.
„Ми одувек једемо црве“
Када туристи посете Сардинију, обично се опусте у ресторану који послужује „porceddu сардо“, споро печену прасетину и посећују пекаре који продају „Пане царасау“, традиционални танки хлеб. Један од деликатеса је и локални пекорино – фиоре сардо, али само они најхрабрији уживају и у „цасу марзу“.
Euronews преноси да тај специјалитет не треба сматрати неком „чудном атракцијом“, него производом који држи у животу древне традиције и наговештај како би храна будућности могла да изгледа.
Међутим, први писани рецепти локалних специјалитета забележени су тек 1909, када је Виторио Агнети, доктор из Модене, дошао на острво и уврстио шест сардинијских рецепата у књизи „Ла нуова цуцина delle специалитà регионали“.
- Али смо ми одувек јели црве. Плиније Старији и Аристотел су говорили о томе - каже Фанчело.
И други делови Италије имају своје варијанте уцрвљалих сирева, али се другде сматрају новотаријом, док је „Цасу марзу“ неодвојив део сардинијске културе исхране.
Љубитељи гастрономије, инспирисани препорукама светски познатих кувара, као што је Гордон Ремзи, често посећују Сардинију специјално због овог сира.
- Питају нас: ‘Како правите цасу марзу’. То је део наше историје. Ми смо синови ове хране. Она је резултат шансе, магије и натприродних догађаја - каже Фанчело.
Он је одрастао у месту Тијеси, са оцем Себастијаном, пастиром који је производио „цасу марзу“. Своје овце водио је у планину Руђу, где се по веровањима мештана дешавају магичне ствари. Присећа се да је његов отац „цасу марзу“ сматра даром „одозго“. Ако црви не би напали његове сиреве, био би очајан.
Како се прави „цасу марзу“?
Тај деликатес обично се прави крајем јуна, када овце улазе у репродуктивни период, а трава се осуши под врелим зрацима сунца. Очекује се и помоћ топлог ветра познатог као сироко, који додатно слаби структуру сира, што мувама олакшава посао. После три месеца, деликатес је спреман и то онда када његова структура постане потпуно кремаста.
Сада су произвођачи пронашли начин да му продуже и рок трајања, иако раније није успевао да се одржи дуже од септембра. Без обзира на то што је тако цењен и пажен, његов правни статус је у сивој зони.
Наиме, на локалу је регистрован као традиционални производ Сардиније и тиме заштићен, али га је италијанска влада оценила незаконитим 1962. због прописа који забрањују конзумацију хране заражене паразитима.
Они који га продају, суочавају се са жестоким казнама од по неколико хиљада евра, али становници Сардиније очигледно не маре за то.
Осим тога, делује да су њихови преци били испред свог времена, будући да Европска унија последњих година интензивно ради на проналаску начина да се инсекти уврсте у свакодневну исхрану људи, због тога што истраживања показују да би на тај начин могла да се смањи емисија угљен диоксида.
Србија Данас/Бизлифе