Поциње велика војна операција Русије, Путин иде на све или ништа: Циљ је дуго сањани геостратешки плен - Откривен тајни план Москве, две базе би могле да запале свет

Најава отварања руских војних база у Либији и Судану отворила је низ стратешких питања о могућностима Москве да у исто време води рат у Украјини, одолева санкцијама и шири војно-политичко присуство у кризним регионима.

Логистички и политички изазови

Генерал Калифа Хафтар понудио је Русији коришћење луке Тобрук, која располаже дубоким пристаништем и инфраструктуром погодном за велике бродове и ваздушну подршку. Међутим, руска морнарица располаже ограниченим капацитетима у региону, а обезбеђивање безбедности таквих база у нестабилном окружењу додатно компликује ситуацију. Искуства из Сирије, попут напада на базу Хмејмим и израелских удара на Латакију,  показују колико је тешко дугорочно гарантовати сигурност војних упоришта.

Политичка стабилност партнера, пре свега генерала Хафтара, остаје неизвесна. Његова поодмакла животна доб и крхки савези чине да се поставља питање дугорочне одрживости руских инвестиција у инфраструктуру која зависи од појединачних лидера, без јасних гаранција континуитета сарадње.

Русија истовремено води рат у Украјини, суочава се са широким међународним санкцијама и покушава да пројектује моћ на више фронтова: од Африке до Арктика. Стручњаци упозоравају да би истовремено отварање и одржавање база у Тобруку и Судану могло довести до преоптерећења ресурса. 

Генерал Леонид Ивашов и други војни аналитичари истичу да Русија нема капацитете какве је поседовао Совјетски Савез, што ограничава могућност брзог проширења морнаричких снага.

Стратегија „све или ништа“

Упркос тим изазовима, Москва показује спремност да иде напред. Економија је прилагођена ратном режиму, а држава налази начине да заобиђе санкције и обезбеди финансирање стратешких пројеката. Руски приступ подсећа на совјетску праксу: преузимање сваке прилике за ширење утицаја, чак и по цену привремених губитака.

Док једни аналитичари сматрају да присуство у Либији и Судану може осигурати дугорочну геополитичку предност Русије на Медитерану и Црвеном мору, други упозоравају да Москва ризикује претерано ширење у региону где нема развијене економске везе ни поуздане партнере. У поређењу са Турском, која у региону има традицију и више база, Русија би морала да уложи знатно веће напоре да би одржала стабилно присуство.

Планови о базама у Тобруку и Судану симболизују тежњу Москве да остане релевантан глобални актер, упркос притисцима и ограниченим капацитетима. 

Ипак, кључно питање остаје: да ли ће Русија дугорочно моћи да одржи двоструко војно присуство у једном од најнестабилнијих региона света?

Србија Данас/Јутарњи