Путин суочен са губицима? Како ће пад Асада обликовати судбину Блиског истока?

Протеклих недеља у Сирији се догодио наставак грађанског рата који траје од 2011. године, уз фазу примирја. Тај рат, иако је грађанског карактера, заправо је сукоб регионалних и светских сила. Било је јасно када је почео, а и сада када се приводи крају, да ће рат у Сирији утицати на глобалну слику света.

Са војно-политичке стране, првобитни напад на Алеп извршен је благовремено.

Они који су планирали напад изабрали су веома добар тренутак, када је званична сиријска војска изгубила свој војни потенцијал.

То није било нешто неочекивано, јер је Асадов режим био потпуно зависан од Москве, а Запад га је практично потпуно изоловао.

То се могло видети и током недавног земљотреса који је погодио југ Турске, али и Сирију. У то време међународна помоћ није стигла до Сирије, иако је била преко потребна локалном становништву.

Ослањање на Русију
Иако је Асадов режим био наслоњен на Русију, војне снаге су биле изузетно негативне према руској војсци која је деловала у Сирији. Последња ситуација то веома добро описује. Током израелских напада на циљеве у Сирији, односно на територији под Асадовом контролом, руски ПВО системи нису радили. Тиме је тај део Сирије препуштен на милост и немилост Израелу.

Брзи колапс сиријске војске у Алепу је тада подстакао предвиђања да ће владу председника Асада дочекати иста судбина као недавна влада у Авганистану. С том разликом што је власт у Авганистану изгубила подршку САД, а у овом случају је изгубила подршку Русије.

Није неважна ни улога сиријске војске, која је имала веома ниску борбену способност и која је заправо предала градове које је контролисала. Исто тако, било је и незадовољства јавности Асадовом владавином, коју су пратили корупција, самовоља владиних агенција и обавештајних служби. Осим тога, не треба посебно наглашавати да је економска ситуација под санкцијама била, у најмању руку, тешка.

Главни савезници преусмерени
Али најважније је да су главни Асадови савезници, Иран и Русија, преусмерени на друге фронтове. Русија пре свега у Украјини, а Иран у Хезболаху, Хамасу и другим организацијама које су фокусиране на сукоб са Израелом.

Русија је могла да настави да помаже Асаду само авијацијом, што је било недовољно. Такође, руски политички и војни врх главним кривцима за овај резултат сматра Асада и политичко и војно руководство режима.

Међутим, пад Асадовог режима могао би бити далеко гори за Русију него што многи мисле. Није тајна да је једна од спољнополитичких активности Русије подршка и одржавање диктатура и разних режима широм света.

То није нешто што западне земље не раде, односно то је општи образац по коме велике силе остварују своје интересе на одређеном простору. Ово је посебно специфично за подручја где постоје велике етничке, верске и друге разлике.

Африка и Русија
У том контексту, Африка је посебно важна за Русију. Мали, Буркина Фасо, Нигер и Централноафричка Република само су неке од земаља у којима Русија има снажан утицај.

Овај утицај се састоји у финансирању режима на власти, слању приватних армија и слању оружја. У замену за руску помоћ да подржи власти у овим земљама, прилично активној и познатој приватној војсци Вагнер је дата директна контрола над уносним рударским операцијама, посебно злата и дијаманата.

Ово је главни извор прихода за Вагнер. Зашто је онда Сирија важна? Руска контрола Сирије отворила је могућност постојања војне базе у луци у топлом мору. Вековима је недостатак луке на топлом мору био главни недостатак Русије, а њен проналазак је био главни стратешки циљ.

Позната је прича из историје да је Руском царству, а касније и СССР, у Првом светском рату обећан Истанбул ако победе савезници, што је био главни геостратешки интерес Русије у том рату.

Јасно је да ни Руско царство ни СССР нису успели да остваре овај циљ и да Русија до данас нема излаз на топло море, осим преко Црног мора (због чега је Крим увек био важан за Русију), што води кроз мореуз које контролише Турска.

Губитак главне луке?
Последњих година Русија је добила прилику да користи луке у Сирији, због чега је Русија задржала Асада на власти. Логистички, већина операција у Африци координисана је у сиријској бази, односно луци Тартус.

Без ове базе, све операције у Африци су готово немогуће или барем тешко изводљиве. Наравно, тешко је предвидети шта ће то значити за режиме у Африци, као и за самог Вагнера, али је вероватна могућност новог таласа промена у поменутим земљама и нових сукоба.

С друге стране, губитак утицаја у Африци значи мање новца за групе попут Вагнера. За Русију то значи нови безбедносни проблем, јер би команданти и војници који су до сада имали стабилна и обилна примања за тренутак могли да остану без тога. То ће довести до незадовољства, које ће Кремљ на неки начин морати да реши.

Али до сада, сиријске антивладине групе нису извршиле инвазију на руске војне базе, које тренутно функционишу нормално.

Турска
Ако би Русија била један од главних губитника падом Асада, један од добитника у геополитичком смислу је свакако Турска. Веровало се да иза ове офанзиве стоји Турска, иако је званични став био против "стварања терористичке државе" и "подржавања територијалног интегритета Сирије".

Укратко, главна ударна снага побуњеника је организација Хајат Тахрир ал Шам, која се званично сматра терористичком организацијом у Турској, али, занимљиво и у САД и у Русији. Турска има формације у Сирији под потпуном контролом, али су знатно слабије снаге од ХТС-а.

Иако су акцију извели милитанти, јасно је да је то урађено уз одобрење Запада, са циљем уклањања Асада. То се донекле може посматрати и као уступак Запада Турској, какав годинама није виђен, да контролише део овог простора.

Турска је један од најгласнијих савезника Запада, који редовно осуђује Израел због његових акција у Гази и Либану. Исто тако, Турска обавља велики део "прљавог посла" када је у питању контрола и заустављање великог броја избеглица које иду ка Европи. У том смислу, за Запад је корисно што Турска има већи утицај у региону, ако је то на рачун Ирана и Русије.

Остали
Поред Русије, губитак Сирије додатно ће закомпликовати планове Ирана. Наиме, главна логистика за Хезболах до Либана ишла је преко Сирије. Сада ове руте углавном држе Курди. Иран ће вероватно наставити да тражи нове правце, али је питање колико ће то бити успешно. Јасно је да је Израелу прија овакав развој ситуације, мада остаје да се види какав ће став нова влада у Дамаску имати према Израелу.

Иако је јасно да је Асадова владавина завршена, остаје да се види како ће се власт у самој земљи поделити између различитих фракција, као и да ли Асадов одлазак са власти значи и крај сукоба у земљи. Пошто су алавити годинама на власти у Сирији и, најблаже речено, нису били инклузивни према другим етничким и верским групама, нови сукоби би били логичан след догађаја.

Такође, посебна група су сиријски Курди, који свакако нису задовољни успесима наследника Ал Каиде. Уз подршку Американаца, они одавно контролишу део северних и североисточних провинција Сирије и далеко су од тога да су у пријатељским односима са бившим властима, али и са милитантима који су окупирали Дамаск.

С тим што Курди, за разлику од Асада, имају јаке, борбено спремне и мотивисане људе. Али главна претња сиријским Курдима је Турска, која никада није крила да је крајње незадовољна стварањем курдске државе на својим границама. Како ће ови дијаметрално супротни интереси у региону бити помирени, остаје да се види.