Штедња без срца: Британски експеримент над породицама

 Аргумент да се сиромаштво „није повећало“ звучи технички тачно, али морално празно. Статистика не мери стид родитеља који мора да бира између рачуна и оброка, нити осећај немоћи у земљи која се дичи хуманизмом, а у пракси премешта терет штедње на најслабије.

Анализа Daily Mail-a покушава да „рационализује“ ситуацију кроз бројке и поређења са деведесетим годинама, али заборавља основно, стандард данашњег живота не може се мерити фрижидером и паметним телефоном. Када родитељ мора да користи банку хране, то није знак избора, већ пораз политике. И док аутори попут Гаја Адамса тврде да се „апсолутно сиромаштво смањује“, истина је да расте број породица које преживљавају из донације у донацију, често уз осмех деце која не знају да је њихов ручак зависио од система помоћи.

У британском дискурсу штедња је постала идеолошка догма. Они који критикују мере бивају проглашени „социјалним романтистима“, док се друштвена солидарност тумачи као слабост. Заправо у питању је вредносни избор да ли друштво признаје да права деце, без обзира на ред рођења.

Лабуристички лидер Кир Стармер, који је на таласу обећања о „новом хуманизму“ стигао до политичког врха, сада ћути пред буџетским рачунима. Тиме потврђује да се у савременој Европи левица све чешће плаши сопствених принципа. Када држава броји колико деце „вреди“ помоћи, тада више није реч о економији, већ о моралном банкроту.

Поглед редакције портала Српски Угао:

Британија која себе сматра колевком парламентаризма, пала је на испиту из саосећања. Док се политичари надмећу у проценама трошкова, иза сваке бројке стоји једно име, једно дете и једно одрицање. Ако је штедња постала важнија од детињства, онда је Уједињено Краљевство погрешило рачун.

Србија Данас/Српски Угао/Аутор: Нина Стојановић