Свађа Трампа и Нетањахуа и раскол савезника отворила нова питања: Шта жели један, а шта други? Нови рат би могао да буде неизбежан

„Ј***** си луд. Био би у затвору да нема мене. Спасавам ти гузицу. Сви те мрзе сада, сви мрзе Израел због овога.“

Ове тешке и директне увреде амерички председник Доналд Трамп сасуо је у лице израелском премијеру Бењамину Нетањахуу током драматичног телефонског разговора у понедељак, открио је неименовани амерички званичник за портал Axios.

Трамп је потпуно изгубио живце након што је Нетањаху изразио намеру да покрене нове ваздушне ударе на главни град Либана, Бејрут, што је претило тренутним рушењем тешких и осетљивих преговора које Вашингтон води са Ираном.

Иако је Бела кућа исте вечери покушала да смири страсти објавом на званичном профилу у којој поручује грађанима да „верују Трампу, наслоне се, опусте и сачекају јер ће се све добро завршити“, сам Трамп је касније потврдио аутентичност овог невиђеног вербалног обрачуна двојице лидера који су крајем фебруара започели рат са Ираном.

Атлантик: Сукоб открива дубљи и опаснији проблем

Како у великој анализи наводи утицајни амерички часопис Атлантик, овај спектакуларни сукоб двојице кључних савезника заправо открива много дубљи и опаснији проблем: према њиховој оцени, нуклеарни споразум са Ираном потпуно је недостижан, а Трамп тренутно само гура проблеме под тепих уместо да се са њима директно суочи.

У Атлантику процењују да је тренутно примирје само привремено и дубоко нестабилно, због чега закључују да повратак отвореног рата са тешким последицама у наредних неколико година изгледа практично неизбежно.

Стратегија одлагања сукоба и страх од америчких избора

У анализи се истиче да Трамп у овом тренутку по сваку цену жели да избегне повратак у општи рат. Високи званичник његове администрације потврдио је за Вашингтон Егзајминер да председник лично верује како се стварна промена режима у Ирану може постићи само кроз масовну војну ескалацију.

То би у пракси значило или покретање копнене инвазије, која би донела огромне америчке жртве, или разорне ударе на иранску инфраструктуру, на шта би Техеран одмах узвратио нападима на сличне циљеве америчких савезника у Персијском заливу.

Због тога Вашингтон процењује да ли су нови притисци уопште вредни те цене, тешећи се проценама да су ирански прагматичари унутар тамошње власти наводно добили већи утицај него раније.

Порука из Техерана: „До уступака не долазимо дијалогом, него пројектилима“

Међутим, са том проценом очигледно се не слаже главни ирански преговарач Мохамад Багер Галибаф, који је на друштвеној мрежи Икс послао врло јасну поруку:

- До уступака не долазимо дијалогом, него пројектилима; у преговорима имамо само циљ да они то схвате. Победник сваког споразума је онај који је боље припремљен за рат дан након његовог потписивања -

Из ових речи Атлантик изводи закључак да Техеран на преговоре уопште не гледа као на алтернативу рату, већ само као на једну његову фазу, те да нема намеру да дипломатским путем преда оно што му САД и савезници нису успели да одузму на бојном пољу.

Слично размишљају и радикални спољнополитички јастребови у самом Вашингтону. Марк Дубовиц из Фондације за одбрану демократије отворено сугерише да Трамп тренутно користи примирје само како би стабилизовао америчку економију, док би се повратку великим војним операцијама требало окренути тек на јесен.

Како анализира Атлантик, разлог је искључиво политички - Трамп жели да избегне економске шокове и скок цена горива пре предстојећих избора за Конгрес, који би за њега могли бити политички погубни.

Мир је немогућ, иде се ка веома уском аранжману око Ормуског мореуза

Пошто су САД и Иран превише удаљени за постизање трајног мира, све се, према анализи америчког листа, креће ка склапању веома уског и површног аранжмана.

САД би требало да укине поморску блокаду Ормуског мореуза, а Иран би заузврат дозволио пролаз трговачким бродовима уз финансијску компензацију, пише Index

Цело нуклеарно питање - укључујући и горући проблем шта учинити са иранским високо обогаћеним уранијумом – једноставно ће бити одложено за неке будуће преговоре у чији успех, како се наводи у тексту, мало ко заиста верује.

Поука из трговинског рата са Кином

Атлантик објашњава да овај модел неодољиво подсећа на Трампов трговински рат са Кином из 2025. године.

Трамп је тада увео почетне царине Пекингу, ситуација је ескалирала до отвореног економског рата, а када су привредни трошкови и несташице почели превише да расту, Вашингтон и Пекинг су средином маја договорили примирје и пребацили проблем у дуготрајне преговоре.

Иако кључни проблеми са Кином никада нису решени, то је Трампу омогућило да јавно хвали односе са Пекингом и тврди да су обе стране показале уздржаност.

У Атлантику сматрају да се нешто слично сада догађа и са Ираном – рокови се могу померати, а мали кораци „паковати“ као историјски напредак.

Процена Атлантика је да ће Трамп, све док га Иран директно не понизи поновним покретањем нуклеарног програма пред камерама, ситуацију упорно представљати као своју велику победу.

Расплет не зависи само од Трампа

Међутим, коначни расплет не зависи само од Трампа. Вашингтон је у овом рату имао директног партнера - Израел - који, како наглашава Атлантик, цео овај сукоб доживљава као тежак стратешки ударац по сопствену безбедност.

Јерусалим ће из чисте нужде можда привремено прихватити примирје са Ираном, али се у анализи упозорава да Израелци немају никакву намеру да дозволе Техерану да обнови свој ракетни програм и опорави своје проксије у региону.

Израел такође не жели да му било ко веже руке у обрачуну са Хезболахом у Либану нити жели да гарантује да у будућности неће поново директно напасти Иран.

Аналитичари Атлантика стога сматрају да ће Израел, оног тренутка када иранска војска почне поново да се наоружава под окриљем овог примирја, врло вероватно покренути превентивни напад.

Трамп је хтео да уђе у историју решавањем проблема Ирана. Заправо га је учинио нерешивим.

Када је Трамп започео свој други председнички мандат, Иран је био у најслабијој позицији још од почетка осамдесетих година прошлог века и био је спреман на велике уступке.

Кратки дванаестодневни рат у јуну 2025. вратио је ирански нуклеарни програм годинама уназад. Трамп је тада могао да склопи чврст споразум или да пусти да економски притисак сам уруши рањиви режим.

Уместо тога, он и Нетањаху видели су прилику да иранском режиму задају ударац од којег се никада неће опоравити, али се тај план, према оцени америчког листа, потпуно изјаловио.

Покушај да се ирански проблем реши једном заувек заправо га је учинио нерешивим, наводи се у анализи.

У тексту се тврди да је Иран данас, упркос уништеној војној опреми, стратешки јачи него раније. Видевши да у сваком тренутку по сопственој вољи може да затвори кључни светски морски пролаз, Техеран је схватио да има огромну полугу уцене у Персијском заливу и моћно средство одвраћања против САД.

Режим, који се донедавно суочавао са кризом наслеђивања власти због болесног и старог диктатора, сада је консолидовао своје редове и пронашао нове изворе зараде.

Пошто Израел неће толерисати поновно наоружавање Ирана, а Техеран сматра да мора да ескалира сукоб како би зауставио америчке и израелске ударе - што, према тексту, показује и недавни ирански ракетни напад на Кувајт и Бахреин - Атлантик закључује да је нови рат заправо неизбежан.

Трампова стратегија игнорисања проблема и вештачког одржавања примирја зато неће проћи, а брутална телефонска свађа са Нетањахуом, закључује се у анализи, само је прва искра у дугорочном стратешком расколу између Вашингтона и Јерусалима.